Zašto volimo film „Đavo nosi Pradu“ 20 godina kasnije

Stripova je iznenađujuće inspiraciju za svoju interpretaciju pronašla u tihom autoritetu moćnih muškaraca poput Klinta Istvuda. Njena Miranda govori tiho, ali odiše čeličnom snagom – suzdržana je, umesto otvoreno teatralna.

Radnja je smeštena u časopis Runway, svojevrsnu verziju Voguea, a Đavo nosi Pradu donosi bezvremensku priču prožetu toksičnim radnim okruženjem, psihološkom manipulacijom, kulturom sagorevanja na poslu i tihom tiranijom zahtevnih šefova.

U glamuroznom njujorškom okruženju, film iz 2006. godine oslanja se na snažnu strukturu sa četiri podjednako važna lika. Pratimo sazrevanje Endi (En Hatavej), neumoljivu profesionalnu ambiciju Emili (Emili Blant), osujećenu odanost Najdžela (Stenli Tuči) i razorno privatno posrnuće Mirande.

Sukob između ambicije i ličnih vrednosti samo je postao izraženiji u dve decenije od premijere filma, što potvrđuje i pokret „tiho davanje otkaza“ (quiet quitting) iz 2022. godine. Zbog toga je Đavo nosi Pradu postao simboličan prikaz savremenog radnog života.

Miranda takođe otvara niz kulturnih rasprava koje ni danas nisu dobile konačan odgovor: da li je ona okrutna šefica ili jednostavno beskompromisna? Da li bi iko imao problem sa njenim stilom vođenja kada bi bila muškarac? Da li Endi na kraju izdaje sopstvene vrednosti ili ih, naprotiv, potvrđuje?

Upravo odsustvo konačnih odgovora održalo je film živim u kolektivnoj svesti publike. On osvetljava brutalnost profesionalnih hijerarhija na način koji danas deluje još aktuelnije nego 2006. godine.

Zahvaljujući pre svega radu kostimografkinje Patricije Fild (čiji je rad na seriji Seks i grad stekao kultni status), autentičnim snimcima sa modnih revija, pojavljivanju modne ikone Valentina u ulozi samog sebe, kao i odeći i modnim dodacima koje su pozajmile najpoznatije modne kuće, Đavo nosi Pradu ostaje najznačajniji film o modi koji je osvojio maštu publike.

Mnogi i dalje smatraju da je čuveni govor o cerulean plavoj boji, koji je delom osmislila sama Strip, najpronicljiviji komentar modne industrije ikada prikazan na filmu. Izgovoren potpuno ravnodušnim tonom, on istovremeno razotkriva i potvrđuje hijerarhiju modne industrije, pokazujući da je izbor potrošača u velikoj meri samo privid.

Originalni film prikazao je glamur i raskoš modne industrije kao nešto što istovremeno zaslepljuje i razotkriva njenu mračnu stranu.

Međutim, spremnost modnih kuća poput Diora, Lanvana, Fendija, Gučija, Žan Pol Gotjea i Prade da učestvuju u predstojećem nastavku pokazuje da industrija danas Đavo nosi Pradu doživljava kao delo sa istinskim kulturnim ugledom.

Čak se i Vogue uključio u priču tako što će njegova urednica u odlasku Ana Vintur pozirati za naslovnicu izdanja iz maja 2026. godine zajedno sa svojom filmskom dvojnicom, Mirandom Pristli odnosno Meril Strip.

Đavo nosi Pradu dodatno je profitirao zahvaljujući eksploziji društvenih mreža.

Pojedine scene počele su da žive potpuno nezavisnim životom, odvojene od samog filma: Endina transformacija, čuveno Mirandino „To je sve“, njen ledeni pogled ispod oka ili trenutak kada spušta kaput na sto.

Ti trenuci neprestano se dele, pretvaraju u mimove i dobijaju nova tumačenja.

Mogućnost da se film neprestano citira neraskidivo je povezana sa njegovom dugovečnošću.

Đavo nosi Pradu bio je mnogo više od tipične romantične komedije namenjene ženskoj publici. Nije sasvim drama sa elementima komedije, nije ni čista kancelarijska komedija, satira, ljubavna priča, priča o odrastanju ili komedija naravi – već samouvereno kombinuje elemente svih tih žanrova.

Upravo to namerno brisanje žanrovskih granica podstiče publiku da mu se iznova vraća.

Film je dovoljno lagan za opušteno gledanje, ali istovremeno dovoljno slojevit za ozbiljne analize njegovih feminističkih aspekata. Jedni smatraju da šalje suštinski konzervativnu poruku upozoravajući žene na opasnosti nekontrolisane ambicije i potvrđujući ideju da bi privatni život i moralna načela trebalo da stave ispred profesionalne moći. Drugi, pak, tvrde da film povezuje žensko osnaživanje sa potrošačkom kulturom i individualnim izborom, predstavljajući ih kao oblik ženske autonomije.

Upravo ta ideološka dvosmislenost doprinela je njegovoj trajnoj popularnosti.

Kada Miranda pita: „Zar je toliko nemoguće pronaći ljupku, vitku ženu padobranca? Zar zaista tražim previše? Ne, baš i ne!“, da li ona predstavlja primer žene koja uspešno opstaje u industriji kojom dominiraju muškarci ili je saučesnica u održavanju istih standarda lepote koji potčinjavaju žene?

Film odbija da pruži konačan odgovor.

Đavo nosi Pradu gledate potpuno drugačije u zavisnosti od raspoloženja, godina ili posla kojim se bavite. Upravo sposobnost da u različitim životnim periodima znači različite stvari predstavlja temelj svakog zaista dugovečnog filma.

Film ni danas ne deluje zastarelo – ni vizuelno ni tematski. Njegov humor i dalje je britak, a bezvremenski kvalitet retkost je koja omogućava svakoj novoj generaciji da ga otkrije kao da je snimljen upravo za nju.

Izvor: The Conversation