Tanja Ostojić: Kao intelektualka reagujem na političku realnost sa kojom se sudaramo

Upravo tako Tanja Ostojić kroz njeno preplitanje ličnog i političkog u vlastitom radu na najbolji način se reflektuje i tema čitave izložbe, koja je otvorena za posetioce do 20. septembra.

Istovremeno, radove Tanje Ostojić možemo pogledati i u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, gde je do 7. septembra aktuelna njena izložba “Koliko snage je potrebno…” koju takođe realizuje MSUB.

Sećate li se inicijalne inspiracije za vaš rad koji možemo videte ovih dana u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu?

Prvobitna ideja iza fotografije „Prema Kurbeu/Poreklo sveta“ bila je da se stvori oštra, satirična kritika stroge, isključive imigracione politike Evropske unije — posebno biopolitike o tome ko sme da uđe u Evropu a ko ne, posebno iz rodne perspektive, te kako se žene koje potiču izvan teritorije Evropske unije ponekad “uvoze” radi nataliteta, ili seksualne poželjnosti.

Osim toga, s obzirom na to da je 2004. godine, kada je ovaj rad nastao u saradnji sa fotografom Davidom Rihom (David Rych) još uvek bio u toku moj veoma referentni projekat “Tražim muža sa pasošem Evropske unije” (2000-2005), referirala sam i na praksu imigracione policije za strance koja proverava toplotu postelje u brakovima između EU i ne-EU građana. S obzirom da sam u to vreme živela u jednom umetnički koncipiranom legalnom braku za papire, a zapravo bila locirana u drugom gradu i u odvojenom domaćinstvu – činjenice koje nisu bile poznate imigracionoj policiji – zaista sam u ovaj rad ugradila iskustva kroz koja sam lično prošla, kao i jedan broj mojih poznanika i prijatelja sa naših prostora.

Za mene kao savremenu umetnicu istorija umetnosti je izvor inspiracije, a politička realnost sa kojom se sudaramo kao socijalna bića prostor na koji kao intelektualka reagujem.

Kako ste odlučili da spojite baš Kurbeov rad sa gorućim pitanjima politike migracija u Evropskoj uniji?
Moje upućivanje na Kurbea direktno je u vezi sa njegovom pozicijom umetnika koji se interesovao za klasnu borbu u vreme Pariske komune i koji je verovao u emancipatorsku ulogu umetnosti u društvu. Njegova umetnička dela bila su zabranjivana zbog estetike koja se nije uklapala u aktuelne pariske trendove tog vremena, a takođe je bio hapšen zbog svog političkog angažmana.

Medijski skandal koji je potom nastao takođe je dokumentovan s vaše strane. Već po naslovima vidimo da je taj spektar medijskih reakcija veoma širok – od poređenja sa „pornografijom“, do toga da se radi o „sramoti za Austriju“, ili pitanja da li rad jeste ili nije umetnost, i tako dalje. Koje od ovih reakcija ste svojevremeno mogli da predvidite, a koje su vas možda ipak iznenadile?
Medijski skandal je isfabrikovan od strane žute štampe u novogodišnjem izdanju, kako bi im skočio tiraž. Austrijski tabloid Die Krone etiketirao je svojevremeno moj rad koji referiše na Kurbeovo Poreklo sveta kao pornografski uprkos činjenici da se na njemu ne vidi ženski polni organ (kao na originalnoj hiperrealističnoj slici), niti je pak stvoren da bi izazivao uzbuđenje te vrste, dok u isto vreme žuta štampa svakodnevno objavljuje slike golih žena sa eksplicitnom erotskom namerom. Die Krone je na ovaj način mogao da podigne svoj tiraž ovom veštačkom kampanjom i krene dalje, ka novim senzacijama.

Viśe autora u Austriji je dokumentovalo, objavljivalo i komentarisalo dinamiku ovog medijskog skandala. Recimo kolega Martin Kruše je samoinicijativno oformio jednu web stranicu na kojoj je kompletan arhiv dostupan. A formirao je i moj homepage kako bi i diskurzivne tekstove i analize objavio. To je bio zaista pionirski rad na kome sam mu zahvalna.

Veliki deo preostalih štampanih medija neinteligentno i tipično je preuzeo ovu definiciju medijskog skandala… Moj rad je prethodno bio objavljen i prikazan u Austriji, takođe i u Kanadi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Americi… bio je štampan u umetničkim časopisima, kao fotografija (45×55 cm) na umetničkim izložbama, ili kao deo slajd projekcija u okviru mog performansa Nemoguća integracija, kao i tokom predavanja na univerzitetima i javnim prezentacijama.

Nekoliko žena i feminističkih teoretičarki pisalo je o mom radu i nikada se nije pominjao seksistički diskurs ni u jednoj od pomenutih situacija, a sigurna sam da ta primedba i ne priliči ovom radu.

Zanimljivo je, da su, kako čitam, 22 godine kasnije reprodukcije slike Poreklo sveta na koju moj rad referira, a koja zapravo predstavlja muški pogled na žensko međunožje raširenih i razgolićenih prepona – postavljene na uličnim bilbordima širom Beča kako bi se reklamirala umetnikova retrospektivna izložba „Gistav Kurbe. Realista i buntovnik“, koja je otvorena u muzeju Leopold u Beču u februaru ove godine.
Verujem da ne bi bilo ovakvih glasina da plave gaćice nisu direktno asocirale na zastavu Evropske unije. Za mene su svakako najzanimljivije karikature koje su se mesecima provlačile kroz austrijske medije, i jedan broj njih uvrstila sam u arhiv projekta i u aktuelnu postavku u MSUB. Na taj način dobijamo još jednu dimenziju rada. Naime pored vizuelno veoma jake fotografije – koja je proglašena i za jedan od 100 najboljih plakata godine 2005 – imam i deo arhiva koji omogućava da se politička i medijska dimenzija rada sagledaju i javnom prostoru – gradskom prostoru i medijskom prostoru, ne samo galerijskom ili muzejskom.

Na koji način je ovaj široki medijski i kulturološki „feedback“ inicirao vaš kasniji umetnički rad na teme migracija?
Rad “Poreklo sveta/prema Kurbeu” iz 2004. godine koji i dan danas veoma aktuelan i u leži u fokusu javnosti, deo je mog velikog umetničkog opusa koji traje 25 godina i koji se sistematično bavi temom migracija, deportacije, nepripadanja… Brojni projekti i radovi su nastali u ovom opusu između 2000. i 2025. godine.

Pored serije prelazaka granica koja istražuje i dokumentuje strategije koje su imigranti prinuđeni da primenjuju kako bi prešli granice nedokumentovano, preko beskrajnih čekanja u redu za vize, do brakova za papire, tu je i projekat “Sans Papier” u kojem razgovaram sa ilegalizovanim migrantima u deportacijskom zatvoru Berlin Köpernik, i sa pobunjenim ilegalcima koji štrajkuju gladju u Grčkoj.

Potom sledi 13-ogodišnji projekat “Mis(s)placed Women?” u kome širom sveta realizujem radionice i nudim jednostavne instrukcije za izvođenje performansa na lokacijama koje su specifične za migracije – pre svega radi veće vizibilnosti takoreći većinskih, često nevidljivih imigrantskih populacija.