Vladimir Putin na vertikali moći

Đulijano da Empoli je polikolog rođen 1973. godine u Parizu, sa pogledom na Bulonjsku šumu.

Privilegovan je to i mudar momak koji je karijeru zasnovao u Italiji, zemlji porekla, gde je bio savetnik političarima uglavnom dok su bili na vlasti.

Osnovna savetnička stavka u biografiji je rad sa Mateom Rencijem, italijanskim premijerom koji je pokušao da svoju ideološko-postupajuću poziciju definiše po modelu Tonija Blera – levocentriste koji nije bio gadljiv na berzansko snalaženje i kompromise za više dobro.

Blera je taj pravac doveo do toga da bivši premijer iz filma „Pisac iz senke“ Romana Polanskog, svesno ili nesvesno upravljan od strane CIA-e od samih početaka političkog života, bude zasnovan na njemu.

Naravno, Bler će postati i partner za fotografisanje svakom diktatoru u pokušaju koji za tu delatnost preusmeri malo javnih sredstava.

Sa druge strane, Renci je pre desetak godina izjavio da mu je razgovor sa Hilari i Bilom Klintonom predstavljao veliko zadovoljstvo, smatrajući ih primerima „reformističke levice“.

Nema šta, politika zna da bude… veoma drevna profesija.

Pripremajući jedan novinski esej, da Empoli je istraživao život i priključenija Putinovog savetnika Vladislava Surkova, postajući toliko opsednut njegovom ličnošću da mu je dao fiktivno ime i porodične okolnosti i pretvorio ga u junaka svog debitantskog romana „Čarobnjak iz Kremlja“ (srpski izdavač Booka, prevod Novak Golubović).

Mislim da je da Empolijev sredovečni umetnički poriv bio posledica mešavine identifikacije i uznemirene projekcije: „Kako bih postupao kada bih se našao pred vrhunskim izazovom kreiranja globalno uticajnog lokalnog vođe?“; „Kako se osećao i odakle je potekao moj ruski dvojnik?“.

Na koncu, i Makijaveli je bio neka vrsta političkog proto-savetnika, izmaštavajući u svojim delima različite modele klijenata.

Ekranizacija Olivijea Asajasa je srpsku premijeru imala na Ćacifestu krajem februara, da bi se prošlog meseca u vrlo skromnoj meri našla na bioskopskom repertoaru.

Neki su spekulisali i o cenzorskim pokušajima, a istina se nalazi u tome što se radi o hladnom, dvoiposatnom filmu koji je pre pogodan za art-house uslove nego za „multiplekse“ u tržnim centrima.

Opet, u Sava centru se onomad zatekao da bi nećacijevska publika bila primamljena na ćacijevski događaj u organizaciji gradskog sekretarijata za kulturu.

Elem, da Empolijev roman spada u izuzetno zahtevne scenarističke predloške, sa piscem kao sagovornikom pripovedača kroz čiju subjektivnu prizmu upoznajemo na desetine stvarnih i ponekog izmišljenog sporednog aktera.

Pri tome, pripovedač, uslovni glavni lik, je uz svu znakovitu porodičnu istoriju ponajviše definisan kao „čovek bez svojstava“, što su Asajas i glumački tumač Pol Dejno pokušali da oslikaju putem robotskog glasa i skoro potpunog odsustva mimike.

Oko njega su, pak, kartonski isečci osoba u prirodnoj veličini: Putin, Boris Berezovski, Vladimir Hodorkovski (za razliku od romana, u filmu ima fiktivno ime), Eduard Limonov…

Da Empoli vrlo uspešno na prozni i Asajas malo manje uspešno na dramski način razigravaju istorijske procese koji su nam dobro poznati ukoliko smo zainteresovani za temu, ali ih svakako nije zgoreg iznova podvući i dokumentovati za trenutnu upotrebu i buduća pokolenja.

Krajem devedesetih, haos u kojem se nalazila Rusija proizvodio je i političku konfuziju sa prozapadnom vladajućom partijom različitog naziva i vodećeg ešalona za svake izbore, komunistima koji su predstavljali konstantnu pretnju i šešeljevskim idiotom Vladimirom Žirinovskim koji je neofašističkim nastupom privlačio neobrazovane i frustrirane mase.

Bio je to „borščvesternski“ trostruki pat sa uperenim maksim mitraljezima, i oligarsi koji su već neko vreme manipulisali Borisom Jeljcinom kao jadnom marionetom shvatili su da valja pronaći model društveno-političkog „reseta“ u cilju održanja svoje pozicije finansijske moći.

Komunisti Genadija Zjuganova su bili predstavnici bivšeg poretka, čiji je fatalni nedostatak bio balast poraza – podsećanje na gubitak kontrole nad sistemom i katastrofalno siromaštvo tokom osamdesetih.

No, ideolozi iz senke poput Vladislava Surkova (u romanu i filmu Vadim Baranov) su shvatili da obični čovek, a posebno obični ruski čovek neizlečivo ište „vetikalu moći“, i da „vlažni san“ o očinskom zaštitniku valja zanavek oteti od komunista i fašista.

Oligarsi su smatrali da su, nalik mangupima iz „Tajvanske kanaste“, „pronašli čoveka“ kada je njihov izbor pao na par meseci pre toga postavljenog direktora FSB-a.

Ipak, potcenili su moć Službe, smatrajući da je ostala izgubljena u lavirintima istorije, i na koncu platili cenu svoje nadmenosti.

„Čarobnjak iz Kremlja“ se kroz primer Rusije zapravo bavi širom slikom državne politike kakva je oduvek bila, sa akcentom na njeno neobećavajuće stanje u vremenu sadašnjem.

Iz pozicije bezdušnosti se manipuliše ljudskim emocijama u svrhu opstanka na vlasti, čega su vinovnici savršeno svesni i veruju u ono što promovišu tek u minimalnoj meri koja je neophodna da bi se kvalitetno napisali i izveli scenariji kratkotrajnih i dugotrajnih kampanja.

U datom kontekstu, Džud Lou igra Putina sa dubokim razumevanjem koncepta dela – tiho, neumitno, nikako kao monstruma već kao društvenu neophodnost koja je promakla kao tragična greška bogataša koji su pomislili da je novac jedini preduslov za moć.

Mračne su to stvari, mada roman – više od filma kojem Asajas dodaje logičnu „kodu“ – nudi nadu.

Naime, Baranov doživljava promenu kada postane otac devojčice, povlačeći se u spokoj intime i sve se više udaljavajući od modeliranja kolektivnog uma.

Istina, njegov inteligentni poslodavac je, tek minimalno pomažući stvarnosti da se odvija po najsurovijim aspektima darvinističke teorije, vremenom svoje animalne instinkte toliko navežbao da mu savetodavci sa konceptualno-umetničkom podlogom više nisu potrebni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.