INTERVJU Manojlo Manjo Vukotić: Medijima je potrebno vratiti profesionalizam, slobodu i istinu

– Prva reagovanja o vrednosti knjige su više nego dobra. Mislim na ocene ozbiljnih znalaca, a ne prijatelja i bivših saradnika. A koliko je pogodila „u živac“ esnaf, najbolji odgovor bi trebalo da daju sami novinari, urednici, profesionalci. Polje je široko. Razgrnute su mnoge teme – od političkog pritiska vlasti do nestajanja dopisničkih mesta, od pristrasnih sportskih rubrika do lažnog digitalnog novinarstva, ako je to uopšte. Garnirao sam moja i druga iskustva iz ranijih perioda novinarstva i ovog sadašnjeg. Razlike su ogromne – kaže u razgovoru za Danas Manojlo Manjo Vukotić.

Konstatovali ste stanje, uzroke, glavne krivce – da li je i kako moguć preokret i „vaskrsenje“ srpskog novinarstva, pre svega štampe na čijem se nestanku sistematično radi?

– „Voskresenja ne biva bez smrti“, rekao bi moj vladika sa Lovćena. Ja sam u knjizi tragao za „ubicama“ srpskog novinarstva. Za onim snajperistima koji se šetaju Beogradom, kako je predsednik tvrdio, a vlast ne može da ih prepozna i uhvati. Ja sam prvo „uhvatio“ glavnog snajperistu – vlast. Aktuelnu vlast. Iz njenih političkih, obrazovnih, kulturnih fabričica izašla su „oružja“, zakoni, ministri, kadrovi, poslušnici, korupcionari, prevaranti, lažovi, koji su, iz dana u dan, smišljeno razgrađivali nikad čvršću kuću pravog novinarskog posla. Mnogo, mnogo posla, izazovnog, stvaralačkog, razgranatog potrebno je da bi se srpsko novinarstvo vratilo na svoje staze zrelosti. Pre svega – profesionalizmu. Potrebno je vratiti slobodu medija.

Bez državnog i partijskog tutorstva. Istinu u njima. Sloboda i istina su svakog dana na vagi. U svakoj vesti, izveštaju, intervjuu. I moraju da budu čisti kao suza. Ne vrede državni mediji. Ne vrede partijski mediji. Ne vrede plaćenički i poslušnički mediji. Vrede samo – objektivni, otvoreni, pošteni mediji. Takvi mediji ne podnose jednosmernu uređivačku politiku. Jednosmerna ulica – ima kratak tok. Partijska jednoličnost kao i jalovo opozicionarstvo nemaju čvrstu novinarsku osnovu. Ali, kako se iz ove sadašnje dubodoline vratiti na čist prostor? Borbom! Borbom neprestanom. Bez uzmaka. Žrtvovanjem. Činom. Delom. Ne praznim gakanjem. Guske jesu spasile Rim od Gala, ali to je bio četvrti vek pre nove ere. Ovo je perfidna vladavina kojoj se može odgovoriti znanjem, upornošću, sagorevanjem, dostojanstvom.

Vreme protesta ranije je bilo doba skoka tiraža štampe i gledanosti elektronskih medija, zbog čega se baš 2025. kao godina studentskog i građanskog nezadovoljstva pokazala kao prelomna i merodavna za stanje srpskog novinarstva?

– Vreme velikih protesta jeste svojevremeno donosilo skokove tiraža i veću gledanost. Sa demonstracijama 9. marta 1991. „Borba“ je za nekoliko dana poletela za više od 100.000 primeraka. „Blic“ u Miloševićevoj krađi izbora u jesen 1996. postao je najtiražnije novine u Srbiji sa oko 250.000 primeraka. Samo nekoliko meseci posle pokretanja! Ali najveći deo novina bio je posvećen tome. I objektivan. Agresivan. Raznovrstan. Tako smo razmišljali. I radili. Nijedne novine u Srbiji, ni prorežimske ni opozicione, nisu 2025. pravile „juriše“, nisu pravile specijalna ili vanredna izdanja. Niko, na primer, nije napravio dokumentovan pregled studentskih pobuna na Beogradskom univerzitetu – od 1936, pa do 2025.

Nekima ta godina nije prelomna i merodavna za stanje u srpskom novinarstvu. Ali, eto, meni jeste. Jer ta godina je, uverljivo, iz dana u dan, otkrivala sve zablude i promašaje vlasti, neorganizovanost države i njenih takozvanih institucija. I tu se razgrnulo, raspuklo i posrnulo novinarstvo. Nikada u srpskom novinarstvu nije viđen i vođen tako prljav, osvetnički, mrziteljski rat. To je pokazalo urušavanje glavnih novinarskih principa. Odgurnulo medije od istine, istraživanja, morala, dostojanstva. Srpsko novinarstvo je izrešetano i položeno na samrtničku postelju. Moraju se dogoditi velika čuda, svevišnja, da ozdravi i vrati se – sebi. Jer posledice su gotovo tragične. Prva: samo 20 odstvo građana Srbije veruje medijima, što je dno evropske lestvice. Drugo: među 180 zemalja Srbija je ove godine na 104. mestu po slobodi medija, najgora u okruženju. Treće: proterivanje obrazovanja i kulture iz medija dovelo je, uz ostalo, da 67 odsto građana Srbije godišnje ne pročita nijednu knjigu – kod muškaraca 75 odsto! Četvrto: tiražnu katastrofu smo već pomenuli. To su metastaze, gde hirurgija i najjači lekovi teško pomažu. Ali, moguće je.

Koliko je danas realna samoodrživost štampe imajući u vidu pomenute tiraže?

– Nažalost, vrlo neizvesna. Makar za mnoge. Srbija po broju medija u odnosu na broj stanovnika zauzima veoma visoko mesto – više od 2.000 registrovanih medija, od toga oko 500 štampanih, mada njihov broj najviše opada. Pogledajmo samo tiraže: svih desetak beogradskih dnevnika ne prodaju se dnevno u 100.000 primeraka! Nekadašnji jugoslovenski šampion „Večernje novosti“ – jedva petnaestak hiljada, „Politika“ u 122. godini života tavori na dvanaestak, „Blic“ je na suvoj grani opstanka… Nedeljnici po par hiljada. Isplativo? Ne! Neko će uskoro morati da nestane sa tržišta.

Da li je danas jeres javno neverovanje u digitalno novinstvo i zbog čega?

– Nove tehnologije su okrenule novinarstvo – naglavačke. Oduzele mu mozak, ruke, obrazovanje, maštu, inspiraciju, lepo pisanje, istraživanje. Oduzeli mu slobodu i istinu. O tom kompjuterizovanom novinarstvu, onlajn, digitalnom, portal, internet novinarstvu – mislim sve najgore. Ono je lažljivo, suvo, bez strasti. Sabijeno u šeme. U veštačku burad. Sračunato na zaradu. Među deset najbogatijih ljudi na svetu danas šestorica njih su izumitelji ovih tehnologija koje obezličuju čoveka.

Tehnologije su se i ranije menjale. Ali ne toliko pamet, način rada, organizacija. I došli smo u ovaj omeđeni, zazidani, prostor: ne tragaš, ne putuješ, ne istražuješ, ne juriš ekskluzivu… Ne odgajaju se poznata novinarska imena. A medijskom scenom se šepuri nikad veća, nikad nepismenija i neobrazovanija armija tzv. kolumnista i komentatora. Praznoglavaca. Patriotskih zelenaša. Partijskih tezgaroša. Invalida stručnosti. Narcisa koji misle da je njihovo „ja“ važno.

Zašto su cenu takozvanog novog novinarstva najpre platile dopisničke mreže i foto službe?

– Dopisničke mreže su gotovo sasvim isečene, odumrle. Postale su skupi višak za nove gazde. Veliki listovi imali su velike tiraže zahvaljujući i dopisničkim mrežama. Postojala su, takozvana, regionalna izdanja. U zlatnim trenucima „Novosti“ su imale 18 regionalnih izdanja. Da bi sklapali četiri ili osam strana tog izdanja morali su postojati stalni dopisnici i honorarci svuda. U Vojvodini se dnevno prodavalo više od 30.000 primeraka. Dva puta više nego što je danas ukupan tiraž.

Nema ni dopisnika iz inostranstva. Šta taj gazda „Novosti“ i „Politike“, priveden iz sela kod Smedereva, za nečiji interes, zna o dragocenoj vrednosti dopisnika, tiražu, uticaju novina, marketingu? Njih je najlakše otpisati. U toku noći promeni se sistematizacija i udari pečat za rastanak. Tako su otpuštani i poznati novinari i urednici u beogradskim redakcijama, jer su išli na studentske proteste. Politička osveta. I niko se ne buni. Niko ih ne štiti. Oni su na strelištu. Bespomoćni. Sudski procesi? Kad se ministar za informacije otrezni od onih pijanih izjava da „policija ima pravo da bije i ubija studente“… A oni što pišu da su studenti „hteli da zapale 300 živih ljudi“, ali nisu nego su ih isprebijali da su „plivali u sopstvenoj krvi“ – takvi su za nagrade. Sunovrat pameti!

U prethodnoj knjizi „Olovne reči“ pominjete da je mesec dana posle demonstracija 9. marta 1991. u Beogradu, održan sastanak 109 redakcija iz cele nekadašnje Jugoslavije na kome se već ukazivalo na krizu novinarskog profesionalizma. Zbog čega se mediji nisu najbolje snašli u višestranačju niti su se izborili za adekvatno zakonsko rešenje svog statusa i položaja, od jasnog izvora finansiranja do zaštite slobode rada?

– U višestranačju se niko nije snašao. Ni partije koje su ga želele, ni lideri koji su ih predvodili, ni nove demokratske vlasti, ni novinari. Demokratija je jedva proklijala a mlado žito povilo klasje… Sve vodeće partije u bivšim republikama prvo su zgrabile vodeće medije, kao svoje „organe“. Teško je bilo naći domaće, bogate, bistre akcionare. Javili su se, ali to je bilo više improvizacija, imitacija, nego ozbiljna projekcija. Stranci su uleteli u taj prazan prostor.

I to su bile staklene menažerije: oni su došli da zarade, prošire međe svojih finansijskih imperija. Obmana i naša samoodbrana je bila da dolaze da raspire demokratiju, nauče nas pravom novinarstvu, dovedu nove tehnologije. To pokazuje i ova trgovina u Junajted grupi, u čijem je jezgru i vaš list. Taj trgovac Šolak je zaradio milijardu i po evra i ostavio medije na goloj poljani. U tom ambijentu, uprkos svemu, u nekim redakcijama, ipak, razvila se slobodna reč, gajio se profesionalizam. Bilo je divnih glavnih urednika i novinara. Stasale su u opozicionoj štampi stotine mladih i darovitih novinara. Sredinom devedesetih opozicione novine imale su veći tiraž od prodržavnih – oko 600.000 primeraka. Nažalost, sve se sunovratilo posle pada demokratskih vlasti. Mediji su, opet, postali kućne pomoćnice, u ogromnoj većini, i poslušne rabadžije.

Zbog čega nema otpora među novinarima ovakvom stanju stvari i da li je egzistencijalni momenat u tome presudan?

– Za mene je zaprepašćujuće kako su novinari postali tihi, poslušni, kako su se lako predali, da ne kažem prodali. Strašna prevara u kupovini i srozavanju „Novosti“ i cele „Borbine“ kuće i „Politike“ – cele kuće – proletela je bez otpora. Bez usklika „Ne damo“, „Nećemo“. Više od 40 medija stavio je „Telekom“ pod svoja finansijska krila – bez jauka. Neki bivši pukovnik JNA, koji je „branio“ Vukovar, peva na 35 svojih portala. „Informer“ i „Alo“ kupili su za poslednjih nekoliko meseci desetak lokalnih televizija i portala u susret izborima i niko nije pisnuo. Dominantan je, verovatno, egzistencijalni razlog. Novinarska samopredaja, bez grama novinarske solidarnosti, olako je ubačena u veš-mašine vlasti, i ona je to iskoristila i osušila medije na svojim štipaljkama.

Poražavajuće izveštavanje o KiM

Kako ocenjujete izveštavanje srpskih medija o događajima na Kosovu i Metohiji?
– Poražavajuće. Dirigovano. Bez stvarnosti, bez života. Kao da je sve u rukama „Srpske liste“. Rukovodioci raznih kancelarija za Kosovo sede u Beogradu u toplim kabinetima i kukumavče šta sve radi Kurti. Pa ova vlast ga je pustila da radi. Koji beogradski mediji imaju izveštače sa Kosova i Metohije? Pominje li neko ozbiljno Kosovo u srpskim institucijama vlasti – Vladi, Skupštini, predsednik? Šta je njihov izborni projekat za Kosovo? Ćute. Mnogo je važniji „zvučni top“, zaštita smrdljivog Ćacilenda, stadion od milijardu evra… Kosovo nije više „najskuplja srpska reč“, ali je najveća srpska rana.

Bez zamene

Da li Vaš primer pokazuje da izdavaštvo može da bude zamena za aktivno novinarstvo?
– Ne pokazuje. Nije zamena. U kompaniji „Novosti“ pokrenuo sam izdavačku delatnost 2003. Odštampali smo 8,6 miliona knjiga, sa remitendom 10 odsto. Posle odlaska iz novinarstva – izabrao sam izdavaštvo. Ne kao biznis. Više kao očuvanje zdrave pameti, rad, maštanje, istraživanje. Više od pola miliona odštampanih naslova – nije loš izbor. Znam svoj put.