Elementi koji plene

Ipak, najjači utisak je na mene ostavio vazduh. Plavičasti titravi vazduh koji je obavijao sve predmete, građevine i ljude. Sećanje na Veneciju je pre svega sećanje na atmosferu u koju je uronjen taj jedinstveni muzej na otvorenom.
I baš vazduh, atmosferu, uz boje koje nosi Venecija, mogla sam juče da vidim u tehnici koja je posebna u svakom smislu, i u rezultatu i u ozbiljnom učenju, celoživotnom posvećivanju vodi i bojama.

Akvareli Dušana Đukarića u Galeriji Singidunum u sebi nose posebnu magiju i raskoš koje nudi ova tehnika. Istina je da malo više volim slobodniji potez, ali to nema veze, nije uticalo na to da ostanem impresionirana. Kakva kontrola vode, prvo je što sam pomislila. Kakva atmosfera! Boje se razlivaju i uranjaju jedna u drugu a opet građevine iako meke ostaju stabilne. Gondole privezane za stubove izgledaju kao da se mreškaju po vodi kanala, kao da ih pokreće tih vetar, kao da su žive.

Ne mogu da ne poredim tu Veneciju sačinjenu od boja sa onom Ašenbahovom. Imaju neke daleke veze, posebno u samom Ašenbahovom kraju kad mu je obećanje mladića lebdelo iz vode. To nejasno a puno obećanja lebdenje objekata pred očima, magija razlivenih kontura, takva je Venecija iz mog sećanja. Takva je i Venecija Đukarićeva.

Ima još mnogo prizora koji mame posmatrača da ostane pred slikom dugo. Vozovi koji ispuštaju paru, tramvaji i trolejbusi Beograda, kiše, čamci mora i reka. Ipak, Venecija ostaje moj omiljen motiv predstavljen na izložbi.

Dugo sam se trudila da usavršim tehniku akvarela. Godinama. Nažalost, ako neko hoće da slika akvarel, mora da uči sam. I to sve, kako kontrolisati vodu, kako kontrolisati boju, kako okupati sliku atmosferom, kako ne biti suviše čvst, već pustiti predmete da plove i daju ono najbolje iz tehnike. Rekoh, celoživotno učenje. U akvarelu popravke nema, zato je to jedna od najzahtevnijih tehnika. Tu je majstor stvarno majstor.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.