Trodimenzionalna roršahova mrlja

Od 2022. godine na Jutjubu, bez mog znanja, egzistira fenomen „backrooms“.

Američki adolescent imena Kejn Parsons (r. 2005) razradio je tzv. creepy paste (fotografije prostora i obličja koje izazivaju jezu) praznih, „nigdevodećih“ hodnika, svom nizu klipova čini se dodao i obrise narativa, i došao do višemilionskih pregleda.

Klipove sam ovih dana usputno osmotrio, ne smogavši snage i vremena da sedim i gledam ih, dok u Holivudu – tj. u hip filmskom studiju A24, jer gde bi drugo? – nisu bili lenji, procenivši ih kao nepogrešiv izvor zarade pomešane sa umetničkim kredibilitetom.

Mladcu je dodeljen iskusni televizijski scenarista, jedan od ko zna koliko neznanih junaka koji američku filmsku industriju i dalje – koliko će još uspeti dok AI ne prevlada, videćemo – teškom mukom drže sa prave strane razuma i projektovani uspeh nije izostao.

Kako uvek volim da stotine miliona dolara predstavim u formi ljudskih bića, deljenjem zarade sa prosečnom cenom bioskopske karte dolazim do brojke od 9 miliona gledalaca samo u SAD.

Što je jako mnogo, iako uz još malo procentualnog računanja saznajem da bi to bilo linearno brojci od 180.000 gledalaca u Srbiji.

Ne zvuči preterano spektakularno, iako u slučaju filma „Backrooms“ zaista jeste, čak i uzevši u obzir višegodišnju pripremljenost publike.

Još jednom valja istaći: veliko tržište daje šansu kvalitetu, a na primeru jugosfere vidimo kakav krah masovne kulture donosi fragmentacija.

Film sam gledao u vrlo dobro popunjenoj velikoj sali Takvuda, i svim prisutnima sam mogao biti otac – dakle, publiku je činio starosni kvadratić 17-25.

Delovali su pametno, da ne kažem „pumpački“.

Bili su tihi, strpljivi, „upivši“ film koji – iako nimalo dosadan – od vas zahteva spremnost da postavljate pitanja i ne razočarate se ako odgovori budu tek skicirani, izazivajući nova.

Da bi se na logičan način ostalo verno estetici Jutjub „serije“, radnja je postavljena u analogne devedesete.

Jedan od dvoje junaka, i prvi s čijim životom se pobliže upoznajemo, je vlasnik ekonomski propadajućeg salona nameštaja Klark (Čuitel Edžiofor).

Da li zato što je uradio nešto neprimereno pa mora, ili sam bira da potraži stručnu pomoć, Klark posećuje psihoanalitičarku Meri (Renate Rainsve), na seansama se ponašajući odbrambeno i nevoljno prihvatajući „role playing“ vežbe koje ona smatra korisnim alatom za popravku njegovih dubokih kvarova.

Razveden je, bez dece, i bivšu ženu krivi što je morao da radi šta god u cilju otplaćivanja kredita i hipoteka dok je ona gubila vreme maštarijama o nastavljanju studija u tridesetoj.

Svi su krivi osim njega, ukratko, što ne radi kao arhitekta, za šta se školovao.

„Role playing“ čija je funkcija izlazak iz zatvora sopstva očigledno vrši funkciju, mada Meri nije prijatno da, predstavljajući bivšu ženu, bude gotovo u riziku da postane žrtva fizičkog napada.

Paklena petlja uma je tema, ona koju smo iscrtali i sada je samo podebljavamo, nesposobni da zgužvamo papir ili barem na trenutak sklonimo olovku i dobro proučimo šta činimo.

Ni Meri nije imuna, što ćemo saznati u drugoj polovini filma, sa traumom odrastanja sa mentalno bolesnom majkom (finska glumica Krista Kosonen, redovna tumačica glavnih uloga u zapaženim filmovima, obavlja ozbiljan posao u flešbekovima), takođe se nalazeći u sopstvenom bezizlazu.

Jedina i ključna razlika je što ona neupitno jeste bila žrtva okolnosti, što će se smisleno odraziti na razrešenje sudbina likova – nije loše tokom gledanja povremeno se podsetiti osnovnih, opštepoznatih teorija Frojda i Junga o stranputicama čovekove psihe.

Na kraju, Klark i Meri žive u suncem izmučenom gradu nalik Albukerkiju Voltera Vajta, koji se uz samo malo primene linčovske prizme može prepoznati kao predvorje košmara.

Dalji razvoj događaja, naoko proizvoljan, suštinski je sasvim sledstven (pohvala za scenaristu Sudika i njegove nepotpisane saborce).

Klark u podrumu svog salona nameštaja – a koji je preambiciozno veliki za finansijske nevolje, i odgovarajući samoizazvanim psihološkim mukama u kojima se vlasnik zagradio – pronalazi portal u paralelnu dimenziju.

Žućkasti su to hodnici poslovne zgrade koji ne vode nikuda, sa „ešerovskim“ izvrnutim stepenicama ili prostorima nalik onima u „muzejima iluzija“.

Još više zbunjujući su predmeti koji se mogu zateći razbacani po podu: neki su slepljeni jedni za druge, neki tonu u pod kao u živi pesak.

Ostavljam sada tastaturu i gledam objekte u svom stanu, pokušavajući da stvorim iracionalni prizor.

Zamišljam slomljeni ventilator oko kojeg je naslagano nekoliko jastuka.

Glava ventilatora, par metara dalje, fantastično propada u parket, i to je sve što se u sobi nalazi.

Sablasno je nepomično, i bilo bi podnošljivo neugodno kada bi se iz sobe moglo lako izaći.

Očito, Klark je nabasao na nadrealističku ravan, i ne možemo se ne zapitati da li ju je njegova grešna psiha sama konstruisala.

Naš junak jeste arhitekta, zbog čega scenarista i mladi Parsons što pre uvode zdravorazumske svedoke, uključujući i Meri.

Film tako biva izbavljen iz predela psihološkog traktata, sa psihološkim tumačenjem koje ostaje neizbežno za puni užitak gledanja.

Trodimenzionalna je to roršahova mrlja, a od Klarka i Meri zavisi kuda će ih asocijacije odvesti i da li će iz lavirintske materijalizacije uma izaći živi, ako ne i neokrnjenog razuma.

Naravno, strave i užasa ne bi bilo bez monstruma, i ne čudi me što mi se baš Minotaur upravo prišunjava tražeći učešće u tekstu.

Blagotvorno, „Backrooms“ nije film koji sebe shvata smrtno ozbiljno, uvek obigravajući oko vizuelne dosetke koja gledaoca goni na nespokojni smešak.

Zlo nas ionako vreba u stvarnosti, recimo iz Pionirskog parka koji vam se nađe u vidokrugu čim izađete iz Takvuda.

Zgrožen, zaputio sam se u pravcu Dorćola, dok još imam opciju bekstva.