Foto: Danas/Aleksandar RoknićNama je Evropa pojam u izmaglici. U mutnoj predstavi osenčenoj ili predrasudom ili idolatrijom. Jedni Evropu ne podnose i o njoj misle najgore. Drugi joj se dive do imbecilnosti (citat iz „Radovana Trećeg“). Istinski je ne poznaju ni nadobudni kritičari, ni očarani zaljubljenici.
Daleko smo od Evrope u svakom slučaju. Iz ma čijeg ugla da se gleda. Daleko smo s tendencijom još većeg udaljavanja. Jaz među nama je stvoren. Rov iskopan.
A nije oduvek tako bilo. Otkad smo ponovo iskoračili na istorijsku pozornicu u sumrak osamnaestog veka, Evropa nam je služila i kao uzor i kao putokaz. Prve povesnice o Srbima iz Orfelinovog i Rajićevog pera objavljene su u Veneciji i u Beču. Dositej je putovao čitavim kontinentom poprimajući prosvetiteljske ideje iz evropske tradicije. Prvi školovani ljudi u ustaničkoj Srbiji, Božidar Grujović i Ivan Jugović bili su nadahnuti zapadnjačkiim uticajima. I Vuk je, zna se, živeo i radio u Beču. Drugovao je s viđenim jezikoslovcima iz Austrije i Nemačke. U to rano vreme delovali su i Joakim Vujić i Dimitrije Davidović dolazeći iz austrijske Evrope.
Naša inteligencija devetnaestog stoleća, u više uzastopnih kolena, sticala je obrazovanje na elitnim evropskim univerzitetima: od pomenutog Beča, Graca i Praga nadalje.
Jovan Ristić, kraljevski namesnik, predsednik vlade i ministar, vođ Liberalne stranke, doktorirao je na čuvenom Hajdelbergu. Poticao iz veoma siromašne porodice u okolini Kragujevca. Nikola Pašić i Svetozar Marković pohađali su glasovitu cirišku Politehniku (danas ETH). Skerlić je studirao u Lozani. Vladika Nikolaj u Švajcarskoj i Engleskoj. Potom Mokranjac i Stanislav Binički, Uroš Predić i Paja Jovanović. Draga LJočić i Isidora.
Plejada srpskih intelektualaca i naučnika odlazila je i vraćala se sa Sorbone: Od Jovana Žujovića i Bogdana Popovića i Ivana Đaje do Tome Živanovića i Radomira Lukića. Francuski đaci su, u novije vreme, bili i Pavle Savić i Konstantin Koča Popović.
Punih sto pedeset godina Srbija je težila Evropi sasvim joj se približavajući. Otud smo usvajali političke institucije, naučna dostignuća, tehničke izume, način života. Srbija je, onomad, zaista bila Evropa.
Stvari su se kretale i obratnim pravcem. Mnogi Evropljani su u Srbiji za sebe pronalazili egzistenciju i karijeru. Prvi ministar vojni bio je Francuz. Osnivač naše hirurgije bio je Poljak. Pisac originalne verzije „Načertanija“ bio je Čeh. Poreklom Hrvati su bili srpski generali. Nemac Paul Šturm (Pavle Jurišić Šturm) stigao je do komandanta Treće armije u Prvom svetskom ratu. Josif Pančić je rodom bio katolik iz Vinodola. Docnije su Rusi, u međuratnom periodu, postali istaknuti srpski (i jugoslovenski) arhitekti i univerzitetski profesori. Grci, Cincari, Mađari, Rumuni, Italijani…
Vukova reforma jezika je, u biti, primer evropskog lingvističkog ostvarenja. Sretenjski ustav takođe, kao i ustavi 1888. i 1903. Ribnikarova „Politika“ zamišljena je i materijalizovana po ugledu na pariske dnevne novine. Srpska kraljevska akademija (danas SANU) i Beogradski univerzitet dolaze iz istog tog evropskog izvora. I nacionalizam i parlamentarizam i socijalizam su evropske umotvorine. Evropljani su i Marks i Frojd i Ajnštajn. I Šekspir i Viktor Igo i Dostojevski. Iz ranijeg doba, recimo, i Toma Akvinski i Petrarka i Erazmo Roterdamski.
Mogao bih ovako letnji dan do podne. A možda i posle podne. Čitav bogovetni dan. Već dosadih.
Kako smo onda zabasali ovom stranputicom što nikud ne vodi? Što nas vuče suprotnim pravcem od evropskog? Kako dospesmo dovde da nam je Evropa ili mrska ili od sve njene veličine vidimo samo formalizovanu Evropsku uniju?
Evropska unija jeste bitna i blagotvorna. Srbiji bi vredelo punopravno članstvo. Zbora nema. Pisah o tome ne jednom.
Ali, nije Evropska unija sva Evropa i sve evropsko. Nije ni hiljaditi deo te civilizacije koja traje bezmalo tri milenijuma. Računajući od Homera.
Zašto smo se od Evrope odrodili?
Da, da, znam šta ćeš reći, poštovani čitaoče.
S protokom vremena promenile su se i Srbija i Evropa. Te su promene išle divergentnim stazama. Zato smo se međusobno razdvojili toliko da se više ne prepoznajemo.
Priznajem, ima u tome zrno istine. No, nije cela istina. Evropa, uprkos svemu, čuva svoj kontinuitet. Srbija ne.
Nezavisno od promena, Evropa je i dalje onaj osebujni prostor koji je stvorio skoro sve najvrednije. I najbitnije. Evropa ide razvojnom linijom, nama često nerazumljivom i nerazumnom. Mi se krećemo dezorijentisano, zbunjeno, u tumaranju. Odsečeni od korena i identiteta o kom uporno govorimo i na koji se zdušno pozivamo. Mi, u stvari, o sebi znamo veoma malo. Gotovo ništa. I ono što mislimo da znamo, uglavnom su netačnosti. U najmanju ruku nepreciznosti.
Možda nam se ne dopada kud je Evropa naumila. Dočim, šta nam se u suštini tamo ne sviđa, nije nam potpuno jasno. Mi smo za svoju tradiciju proglasili zabludu. Opsenu. Predubeđenje. Neko nas je ubedio da je pogrešno pravo i obratno. Da je istinito lažno, a lažno istinito.
Evropska istorijska vertikala je, za razliku od naše, neprekinuta. Evolutivna i kontinuirana. Razišli smo se sa Evropom stoga što smo je napustili. Napuštajući Evropu, međutim, napustili smo sebe. Tu leži naš osnovni problem. U nesposobnosti poimanja sopstvenosti.
Na šta aludiram? Evo na šta. U Oslu postoji Munkov muzej, u Amsterdamu Van Gogov, u Parizu Pikasov. Mi najznamenitija Šumanovićeva dela držimo u maloj galeriji u njegovom rodnom Šidu. Nije li najveći srpski slikar dvadesetog veka zaslužio mesto u Beogradu? Očito nije. Ne znači nam dovoljno. Uostalom, ima tri slike u Narodnom muzeju.
Ergo, nije pitanje kako mi doživljavamo Evropu, nego kako doživljavamo sebe. Pre dve stotine godina rušili smo vladare zbog njihove uzurpacije vlasti. Dizali bune, suprotstavljali se, borili za svaki milimetar individualne slobode. Išli u korak sa evropskom demokratijom u povoju.
Danas pristajemo na ličnu, nekontrolisanu i ničim ograničenu vlast. Čekamo, otvorenom šakom, milost svemoćnog i sveprisutnog predsednika Srbije. U njemu vidimo jedinog arbitra i jedini autoritet. Nama su sloboda i demokratija postale otuđene ideje. Odavno su prestale da budu naši ideali. A nekad su bili. Žrtvujemo svoje dostojanstvo za blagoutroblje. Svoja prava za sitniš. Svoju samosvojnost za bednu privilegiju.
Nadajmo se, svi zajedno, da ova pobunjena studentarija ima jasniju predstavu o političkim, društvenim i kulturnim prioritetima. Da su prečistili s tim kud Srbija treba da ide. Da poznaju Evropu ili da bar žele da je upoznaju.
Zasad, u očima Srbije, njenog većinskog dela, Evropa je nedokučivo misteriozna. Nekima s negativnim, nekima s pozitivnim predznakom. Akcenat je na misterioznosti.
Valjda ćemo se, kao zemlja i kao narod, najzad opametiti. Valjalo bi. Što pre.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
