Nije lako našem predsedniku, nimalo

I sva tri puta on kumi, moli, hvali, preklinje i čezne da Tramp dođe u Srbiju, da mu objasni kako od naše zemlje nema veće saveznice na tlu Evrope i kako će ga u ovoj zemlji sačekati na hiljade ljudi, maltene, raširenih ruku i ozarenih lica. Ipak, ono što je najgadnije u svemu tome jeste što nastavlja da ponosno ističe kako je među retkima u Evropi koji vrlo usko sarađuju sa Izraelom.

Pa, kako sada to, bogo moj? Kako sada naš veliki antiimperijalista i borac protiv obojenih revolucija tako fanatično se drži za Ovalnu sobu i kasapnicu u zapadnoj Aziji? Kako je moguće da, ipak, trči do Tivta da se rukuje sa Ursulom fon der Lajen, Makronom i ostalom družbom, ako mu upravo iz te kuhinje, kako on često veli po domaćoj propagandi, rade o glavi?

Pa vrlo jasno! Naša naprednjačka vlast razume da bez prvosvetaškog kluba izopačenih džentlmena joj više neće biti života na gvozdenom prestolu, da je vrlo fino i lepo za domaću javnost da se flertuje sa ruskolonaškim elementima i kineskim kapitalom, ali da je nož & pogača upravo na drugoj strani hemisfere. Otuda predsednikove suze teku prema Vašingtonu sve češće; otuda njegovo bandoglavo hvalisanje da je ponosan što, bog te maz’o, naša zemlja se uvrstila u red onih koji su pomogle u istrebljenju palestinskog stanovništva; otuda odjednom stižu izjave da će da učini sve što treba samo kako bi Srbija bila i ostala na evropskom putu.

Već smo do sada o tome više puta pričali na svim stranama ovih novina, ali valja i ponoviti, srbijanska politička elita svoju vlast zasniva na sposobnosti da garantuje stabilnost protoka novca, oružja, narkotika, belog roblja, jeftine radne snage, prirodnih resursa i svega drugog što može da se iščupa. U poslednjih godinu i po dana, od ovog poluperifernog Eldorada nastao je pravi haos, te je prostor za manevar usled globalnog ludila postao sve suženiji.

No, da se vratimo na početak, naš naprednjački režim ponovo ovu zemlju prebacuje na mračnu stranu istorije, kao da želi sve vreme da održi zločinačku nit koja se prostire od masovnih grobnica i hladnjača iz devedesetih pa sada nastavlja da plete tu užasnu tapiseriju preko ruiniranja Gaze, Irana, Libana i drugih mračnih čvorišta, samo hiljadama kilometara udaljenim odavde.

Pa, zašto bi onda i imala problem sa time? Možemo i da pričamo o sadašnjem trenutku, što da ne, ukoliko je zarad profita u srcu Beograda napravila ultrabogataški grad pod rogobatnim nazivom „Beograd na vodi“, i ukoliko ova vlast ne mari za radnike koji svakodnevno ginu po gradilištima, i ukoliko je nije briga što već godinu i po dana, da se suzimo samo na taj period, na ulicama Srbijatrije premlaćuju se ljudi samo zato što traže odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu, zašto bi onda imala problem da sudeluje u istrebljivačkom pohodu Izraela?

Naš voljeni predsednik Srbije kada govori o bliskosti sa Izraelom usred razaranja Gaze, on nije ništa više čudovištan od ostalih koji se time ne hvale, nego je ovo marionetsko ispoljavanje lojalnosti kome pripada, pošto u poslednje vreme ne mogu da se razaznaju njegovi znakovi i potezi.

Ali, ovo svakako pokazuje da će u kriznim vremenima, poput ovih, stati tamo gde je koncentracija najveće vojne moći, kapitala i uticaja, bez obzira na cenu koju plaćaju obični ljudi, bilo da žive u Palestini, Srbiji ili bilo gde drugde na svetu. Upravo je u tome suština cele priče koju predsednik pokušava da sakrije iza svojih ljubavnih pisama Trampu, evropskim komesarima i svim ostalima kojima ovih dana tako uporno kuca na vrata. Suština o vladajućem zverinjaku koji je sateran u ćošak, a put zločina mu je jedini spas.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.