Šarena matematika i koeficijent laganja

Dakle, ako vas uštipci podsećaju na detinjstvo i na babu „baba-model iz 60-ih“ kao mene, laži vam, siguran sam, ne prijaju, pa se onda postavlja opravdano pitanje zašto ih na političkom i informativnom tržištu ima toliko ako nema kupaca? Hmmm? Kupci na pijaci obično znaju šta i za koliko kupuju. Zašto to ne primenjuju kad su prodavci političari? Pođimo od brojanja ili prebrojavanja prisutnih na javnim skupovima i lažima koje se izgovaraju sa oficijelnih mesta, recimo direktora policije ili izjava iz SPC sa odavanja počasti pravoslavnoj relikviji (pojasu presvete Bogorodice) u Hramu Svetog Save.

U ovom poslednjem slučaju pomoći će nam matematika i to ona koja se uči u osnovnoj školi. Četrnaest dana po dvadeset četiri sata od šezdeset minuta sa po šezdeset sekundi je milion trideset šest hiljada i osamsto sekundi ili brojkama 12x24x60x60 jednako 1.209.600 sekundi. Ako je posetilaca bilo, kako se tvrdi, milion i dvesta hiljada i pod pretpostavkom da je relikviji prilaženo sa dve strane vreme za prekrstiti se, celivati relikviju odmaći se i ponovo prekrstiti po osobi je 1.209.600×2/1.200.000=2 sekunde.

Nedovoljno i za proći pored ili protrčati pored. Dakle, potrebno je najmanje pet do šest sekundi i to veoma disciplinovane i uvežbane grupe ljudi što sigurno nije slučaj. Pa odmerimo, koeficijent laganja je 6/2=3, odnosno istinit broj je tri puta uvećan. Tačan broj posetilaca po matematici je oko 400.000. I tu dolazimo do tog čudesnog broja tri kojim direktor policije umanjuje broj učesnika protesta i uvećava broj onih koji podržavaju, makar i pod prinudom, režim Aleksandra Vučića.

Vidimo da je istu „matematiku“ vodila i SPC. Ono što je posledica ovakvih laži u odnosu na trenutne dobiti (ako ih i uopšte ima) a koja postaje sve vidljivija, je gubitak poverenja javnosti i u jednu i u drugu instituciju. I crkva, a policija posebno, nisu uvažene od građanastva, gube autoritet koji je neophodan za funkcionisanje društva i države i zbog sitnih propagandnih akcija kojima se ima podići bolesnoj želji jednog šoveka da upravlja realnošću i da je prilagođava sebi i interesima malog broja oko sebe.

Tako imamo lažne puteve koji posle izbora jednostavno nestanu, a ako ponovo asfaltiraju zbijenu prašinu pre sledećih izbora, iznenadiću se onoliko. Lažni su i putevi koji nisu isparili, koji su još uvek vidljivi i nisu nestali. Ono što je nestalo je novac, odnosno bar dve trećine novca kojima su plaćeni, ili da budem precizan plaćeni su tri puta više u odnosu na tržišnu cenu, pa možemo bez griže savesti reći da je bar dve trećine tih infrastrukturnih „projekata“ u vidu puteva isparilo.

Ipak se jedan deo stanovništva prima na hvale oko izgradnje, pa dilema s početka teksta da li ima ljudi koji vole da ih lažu ostaje nerazrešena. U stvari, pitanje je da li toliko vole onu trećinu koju su dobili, čuj dobili, PLATILI, ili one dve trećine koje su isparile. No i masovno laganje i samolaganje ima svoj kraj.

Nadam se, ne tragičan. Meni pada na pamet scena iz „Doma pisaca“ iz romana „Majstori Margarita“ Bulgakova kada visoko cenjena publika (sve licemer i prevarant) u trenutku ostaje bez svega što im ne pripada ni po kakvoj ljudskoj zasluzi i u stampedu pokušava da pobegne od svoje sramne nagosti. Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se obijaju. Imajte to na umu kao i čestitost, iskrenost, poštenje, spremnost na žrtvu mladih ljudi ove zemlje. Studenti pobeđuju, zar ne „baba“, nije važno što su kiflice, a ne uštipci u prvom planu.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.