Barem dve decenije finansijske nestabilnosti: Lični stav bivšeg dekana i prorektora Univerziteta u Beogradu

U javnosti se malo zna o tome kolika se žrtva podnosi karijeri nastavnika ili naučnika na univerzitetima i naučnim institutima. Jedna od stvari koju ću istaći, to su ugovori na određeno vreme, na tri do pet godina, sve do izbora u zvanje redovnog profesora, odnosno naučnog savetnika, što se, po pravilu, dešava u petoj ili tek šestoj deceniji života. Ovo znači da mladi naučni radnici ne mogu biti ni ravnopravni klijenti banaka u dugoročnim transakcijama, poput stambenih kredita, sa ostalim „stalno zaposlenim“ građanima. Ovo takođe znači barem dve decenije dugu finansijsku nesigurnost članova akademske zajednice na samom početku karijere.

Formulacija koja definiše vreme u kojem se MORAJU postići određeni rezultati, „u periodu od izbora u prethodno zvanje“, koja je prisutna u pravilima svih grupacija nauka, nema razumevanja ni za one odlične kandidate koji su pre naznačenog perioda ostvarili više od tog minimalnog zahteva. Ovakva formulacija znatno usporava rad i napredovanje mladih naučnika.

Iz ličnog iskustva, a pre svega iz rada u redakcijama naučnih časopisa, sve više smo suočeni sa zahtevima mladih autora da im se rad prihvaćen za objavljivanje publikuje kasnije, kako bi isti mogao da im bude relevantna referenca u sledećem izbornom periodu. Administrativno usporavanje publikovanja i ostalih naučno-istraživačkih aktivnosti, neposredno utiče i na slabije rangiranje naših visokoškolskih institucija na međunarodnim listama. Ovakva mera, personalno, a posebno u disciplinama u kojima se, po pravilu, postižu izvanredni rezultati u trećoj deceniji života, može dovesti i do gubitka momentuma u istraživačkom zamahu autora.

Predlog bi, uprošćeno, glasio, da se umesto zahteva, na primer, da je kandidat „objavio najmanje 2 rada (određenog kvaliteta), za izbor u zvanje docenta, pa najmanje još 3 rada za izbor u zvanje vanrednog profesora, nakon izbora u zvanje docenta, i najmanje još 4 rada za izbor u zvanje redovnog profesora, nakon izbora u zvanje vanrednog profesora“, uspostavi zahtev da je kandidat „objavio najmanje 2 rada za izbor u zvanje docenta, najmanje 5 radova za izbor u zvanje vanrednog profesora, i najmanje 9 radova za izbor u zvanje redovnog profesora“. Dakle ne umanjivati zahtev, ali ga vremenski ne ograničavati i dati slobodu autoru da svoje delo realizuje ranije bilo kada. U istom maniru bi trebalo tretirati učešća na konferencijama ili objavljivanje naučne monografije ili udžbenika, jer naučna dela, kao i umetnička, ne zastarevaju na takav način.

Moram reći da sam za vreme sopstvenog mandata prorektora za nauku Univerziteta u Beogradu inicirao promene relevantnih pravilnika, u duhu ovog članka, ali bez uspeha i razumevanja odgovarajućih veća naučnih oblasti.

S druge strane, ovlašćenje senata univerziteta da donosi konačnu odluku o izboru, pre svega redovnih profesora, pokazalo se u više navrata kao veoma loše rešenje. O tome svedoče dva najnovija slučaja na Univerzitetu u Novom Sadu, uz ne manje značajna i dva slučaja na Univerzitetu u Beogradu od pre više od pet godina, nakon čega je Statut Univerziteta u Beogradu i promenjen.

Naime, ispunjenje minimalnih uslova ne osigurava i izbor kandidata, ali, bar implicitno, daje mu pravo da veruje da je zaštićen od eventualne samovolje ili zle namere svojih nadređenih. Pošto proces izbora podrazumeva više koraka, predlog stručne komisije, prihvatanje predloga od strane nastavno-naučnog veća fakulteta i izbor (eventualno utvrđivanje predloga) na odgovarajućem veću naučnih oblasti (eventualno i izbor na senatu), svaki od koraka može biti eliminatoran po kandidata, čak i kada stručna komisija ima jedinstveno i usaglašeno mišljenje u korist kandidata.

Dodatno, i izvan sistema osnovnih zahteva, u nametnutim standardima Nacionalnog akreditacionog tela takođe imamo vremensko ograničenje za mentore. To bi možda imalo smisla kada se radi o naukama u kojima se dešavaju brze promene, a možda čak ni tada.

Uporedo sa svim ovim ograničenjima, koja mogu biti zloupotrebljena, paradoks je da Uredba Vlade „35:5“, koja je na snazi od pre godinu dana, i koja umanjuje ponder vrednovanja naučnoistraživačkog rada univerzitetskih nastavnika za celih 75%, nije imala za posledicu i logično proporcionalno umanjenje zahteva u pogledu ostvarenih naučnih rezultata pri izboru nastavnika. To sve dodatno govori o neuređenosti pravnog okvira u kojem deluje visoko obrazovanje.

Na kraju i reč o bibliometriji, koja je sveprisutna u pravilnicima. Neobjašnjivo je kako se bibliometrija, kao bibliotečki alat klasifikacije publikacija, volšebno i nekritički pretvorila u kriterijume merenja kvaliteta naučnih rezultata i donela izdavačima novo sredstvo manipulacije i stvaranja profita. Ukoliko autor želi brzu recenziju i objavljivanje, a na to ga teraju vremenski okviri definisani u pravilnicima, onda on plaća izdavaču, umesto da je obrnuto, pa izdavač ostvaruje prihod kako od čitaoca, tako i od autora.

Ovo su, nažalost, zanemarljivi detalji u odnosu na svekolike muke i izazove pred kojim se sada nalazi naša akademska zajednica.

Autor je bivši dekan Ekonomskog fakulteta i prorektor Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa