I studenti i vernici ponašaju se slično

Svetinja je na kraju vraćena u svoj manastir. Neko je izbrojao da je u Hram Svetog Save ušlo milion ljudi. Javnost je potom, u čudu, počela da analizira šta se zapravo desilo: jedni su kritikovali taj događaj smatrajući da je reč o primitivnoj svesti, dok su vernici nalazili opravdanje u tom činu, verujući da sveti pojas ima isceliteljsku moć, naročito za nerotkinje i bolesne.

Sve to podseća na događaj u Saveznoj skupštini, već sada dalekog maja 1980. godine, kada je narod hrlio da se poslednji put pokloni senima Josipa Broza Tita. Silni narod koji je ulazio u Skupštinu nije ostavljao novac, što je običaj kod pravoslavnih Srba. Ali, ono što je bitnije jeste da niko od tada okupljenih nije mogao da pretpostavi da će se u budućnosti taj isti narod okupljati tražeći svako svog idola, kojeg još nema.

Zato taj narod, koji u kolektivnom pamćenju ima ugrađen svojevrsni čip na događaj mimohoda u Saveznoj skupštini, ne treba osuđivati niti zbijati šale na njegov račun. To je sada kolona već uveliko ojađenih i raspamećenih ljudi koji su decenijama gubili veru u bilo kakav smisao ovozemaljskog, teškog i bremenitog svakodnevnog života.

NJima je neko ponudio slamku spasa, pa makar sve to bila i obična predstava u koju oni ne žele da posumnjaju. Jer su im se mnogo puta izjalovila očekivanja tokom devedesetih godina: Martovski protesti i demonstracije protiv rata 1991. godine, studentski protesti iz 1992. godine i opštenarodna pobuna na ulicama uz lupanje u šerpe 1996/97. godine.

Ovde se, po mom mišljenju, vidi duboka podela srpskog naroda, koji je nesvesno ušao u dve vrste scenografije pod vedrim nebom, sa ciljem da okupe što veći broj učesnika. Na jednoj strani jezgro čine studenti filmskih i pozorišnih fakulteta, kojima je to i budući posao – da organizuju predstave koje će privući što veći broj publike. U predstavama pod vedrim nebom, koje se organizuju na beogradskoj Slaviji, ideja je ta koja ih okuplja u želji da se saberu na jednom mestu i pokažu svoju masovnost.

Na drugoj strani nalazi se onaj deo Srbije među kojima je, očigledno, najviše iskrenih vernika. Oni se tako i ponašaju. U miru i tišini čekaju da uđu u hram i poklone se svetom predmetu. Kao i studenti, provode sate čekajući. Neki i sede. Tu se druže, razgovaraju, pa i zapevaju verske pesme. Sve to, zajedno sa ulaskom u hram, psihološki deluje na pojedinca i makar ga na trenutak odvaja od svakodnevice i straha koji proizlazi iz neizvesne budućnosti.

Gledajući iz dronovske perspektive, i studenti i vernici ponašaju se slično. Dakle, kao što smo već rekli, njih okuplja neko drugi; ni u jednom ni u drugom slučaju nije reč o spontanosti. Sabornost je u osnovi. Vernici se skupljaju u kolonama, a studenti se sabiraju oko ugašenog vodoskoka, gde pojedinci mašu državnim zastavama. Ono što je karakteristično za ove dve grupe ljudi jeste da potiču iz istog naroda i da fizički borave na mestima koja su prostorno veoma blizu.

Dakle, između Slavije i Hrama Svetog Save na Vračaru udaljenost je svega jedna autobuska stanica. Ta blizina govori koliko je i jednima i drugima potrebna nekakva vera u nešto što će im pomoći da makar nakratko, u tom zajedništvu, osete snagu potrebnu da savladaju svakodnevni, turobni ovozemaljski život. I jedni i drugi nalaze se u sličnom položaju i imaju istu želju – da se iz njega izvuku.

Ne bi bilo dobro da toliki narod raznim centrima moći služi za potkusurivanje, odnosno za pokazivanje nekakve snage. Tako ispada da su vernici uz vlast, a studenti ljuta opozicija.

Iza njih stoje dve jake institucije – SPC i BU. Ipak, lepo je makar na trenutak biti deo svega toga i zaboraviti na običan život, naravno pod uslovom da uzavrele strasti ne dovedu do fizičkih obračuna. Tu su i pojedinci koji su u svemu videli priliku za dobru zaradu, prodajući majice, suvenire i drugu robu.

Autor je sociolog i novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.