„Čovek vidi da nije sam“: Građani u redovima satima čekaju za celivanje Pojasa Presvete Bogorodice

Veroučitelj Predrag Obrović smatra da je ovo veliki blagoslov i velika čast za naš narod, za Srpsku pravoslavnu crkvu i za našu državu.

– To, što svakoga dana, od jutra do večeri, vidimo beskrajne redove naroda svih dobi, svedoči o dubokoj ukorenjenosti pravoslavnog duha u srpskom narodu. Ovo je jedan od mnogih događaja koji to pokazuju i dokazuju. Lično ću i sam otići da celivam pojas čim mi to obaveze na poslu dozovole – ističe Obrović.

On dodaje da je promisao Božija da se taj pojas posle toliko godina ponovo vraća kod nas u Srbiju i da imamo priliku svi da ga celivamo.

– Ljubav prema Majci Božijoj koja je duboko ukorenjena u našem stanovništvu podrazumeva i povremenu interakciju.

– Jedan od načina, interakcije, pored naše lične molitve, molitve nedeljom na liturgiji, jeste isto da pokažemo kako ljubav i našoj majci na zemlji, tako pokažemo i naklonost i dokažemo strpljenjem da dođemo i celivamo pojas majke Božije. Na taj način pokazujemo ljubav koju osećamo prema prema njoj i kao pojedinci i kao narod. O tome je svedoče i bezbrojni manastir i crkave posvećenih Presvetoj Bogorodici u Srbiji – naglašava naš sagovornik.

Aleksandra Cvetković, novinarka radija „Zlatousti”, kaže da, uz pretpostavku da je dobro poznato hrišćansko verovanje u ulogu Bogorodice i njenog „Da!” u istoriji spasenja sveta, kao i poštovanje i ljubav koju uvažava među vernicima, višednevno stajanje ispred Hrama Svetog Save vidi kao čin potvrde da prethodno navedeno nije samo apriori stav pravoslavnih vernika i puka teorija.

– Ne bih to nazvala čudom, već očekivanom reakcijom u jednoj kulturi kakva je naša. Vitalnost te kulture pokazuje se i studentskim pešačenjima, masovnim okupljanjima i zajedničarenjima, kao i punim hramovima – navodi ona.

Podseća da Dragan Stojanović ima delo „Poverenje u Bogorodicu” i smatra da je ovo upravo izraz tog poverenja.

– Posebno me raduje što ta istrajnost kontrastrira dnevno-političkim dešavanjima i fotografijama dočeka ove svetinje koja je bila medijski ispraćena. Ta svetinja, taj kamilji kanap pleten rukom skromne devojke koja postaja Bogomatera, iz dana u dan pokazuje koliko smo duhovno zreli da ne ulazimo u imaginarne trke modernosti, tehnologije i ekonomije, jedući sopstveno vreme i sopstvenu kulturu – naglašava Cvetković.

Psihološkinja Ana Mirković kaže da se slike nepreglednih redova ispred Hrama Svetog Save, gde ljudi satima strpljivo čekaju kako bi celivali Pojas Presvete Bogorodice, mogu se posmatrati kroz nekoliko različitih prizmi, kroz duhovnu, psihološku i sociološku.

Na duhovnom nivou, ovo je izraz duboke lične vere i žrtve. Za pravoslavne vernike, ovo čekanje nije samo stajanje u redu, meni to izgleda kao vrsta nekog duhovnog podviga i svesne žrtve. Pojas Presvete Bogorodice se smatra jednom od najvećih hrišćanskih svetinja, a u narodu je duboko ukorenjeno verovanje u njegovu isceliteljsku moć, naročito kada je reč o zdravlju, braku i dobijanju potomstva – podseća naša sagovornica.

Dodaje da svaka osoba u tom redu nosi svoju nadu, muku, zahvalnost, i da spremnost da se satima trpi umor svedoči o tome da je unutrašnji motiv daleko jači od fizičkog komfora.

– Takođe, sve to meni izgleda kao zadovoljavanje potrebe za utehom u otuđenom svetu. Živimo u eri brzog života, digitalizacije i hroničnog stresa, gde se ljudi često osećaju usamljeno. Ovakvi događaji otvaraju prostor za dve važne ljudske potrebe. Prva je potraga za smislom i čudom (kada se suoče sa problemima koje nauka i novac ne mogu lako da reše, ljudi se prirodno okreću duhovnosti tražeći nadu tamo gde racionalno ponestane opcija – navodi Mirković.

Druga je, dodaje, pomenuti osećaj zajedništva – stajanje u kilometarskom redu sa hiljadama drugih koji dele istu muku i cilj stvara specifičan osećaj pripadnosti – čovek vidi da nije sam.

– Tradicionalni religijski sentiment na našim prostorima i dalje ima ogroman uticaj na kolektivnu svest i predstavlja važan stub identiteta za veliki broj ljudi. Redovi ispred Hrama su podsetnik da, uprkos tehnološkom napretku i modernom načinu života, ljudska potreba za verom, utehom i nečim višim od nas samih ostaje nepromenjena – poručuje Mirković.

Dalibor Petrović, profesor sociologije na Univerzitetu u Beogradu, pak, smatra da je ovo posledica pseudoreligioznosti, situacije u kojoj se veliki broj građana izjašnjava da su vernici, ali da u svakodnevnom životu i u smislu redovnog odlaska u crkvu vera nije ni približno zastupljena u skladu sa onim koliko se deklarativno ta religioznost ispoljava.

Kako kaže, ona se posebno ispoljava u nekim posebnim situacijama, gde jedan deo vernika na neki način dokazuju svoju religioznost pa je ovo idealna prilika.

– U situaciji u kojoj Srbija u mnogim domenima nije u vrhu po bilo čemu, režimski, a posebno tabloidni mediji na tabloidni način pridaju značaj događajima i predstavljaju ih kao vanredne, svetske, da bi time pokazali kako je naša zemlja specijalna i posebna ili izabrana. A publika tih medija, koja je često slabije obrazovana, naseda na takav moralizatorski diskurs i zaista ima jednu vrstu osećaja ili pritiska da će propustiti nešto što je vanvremenska senzacija i da mora tome prisustvovati – navodi Petrović.

Dodaje da sve to, uz pomenutu pseudoreligioznost, dovodi do ovih redova.

– I naravno, kad institucije ne funkcionišu ljudi se okreću tradicionalnim obrascima sigurnosti, a religija je oduvek za mnoge bila tradicionalan obrazac neke utehe, sigurnosti, davanja smisla životu i slično – kaže naš sagovornik.

Žolt Lazar, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ocenjuje da imamo jedan povratak religije, jednu retradicionalizaciju, ali da to nije zaista povratak religiji kao takvoj, nego više povratak kolektivnom, narodnom identitetu.

– Zapravo to je ponovo isticanje nacionalnog identiteta uz koji ide i verski, a koji je kod nas povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Svi oblici ispoljavanja veroispovesti su danas aktuelni, pa i interesovanje za relikvije. Ovo nije samo slučaj kod nas, nego i svim okolnim zemljama nakon pada socijalizma, kao što je rekao Sergej Flere „povratak klatna unatrag“ – naglašava Lazar.

Ističe da sa stanovišta vernika razume ponašanje ljudi, da je ovo velika relikvija koja je sada našoj zemlji, da to jeste značajan događan, te da nije iznenađen interesovanjem niti u tome vidi problem.