foto (BETAPHOTO/MEDIJA CENTAR BEOGRAD)Kada živite u nečemu što više nije ni nalik društvenoj zajednici, nego isključivo vlažan san oca svih radikala, onda to izgleda ovako – na Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, pretučen je jedan od naših najboljih pisaca Vladimir Arsenijević, a radikali su Novi Sad, grad koji ih trenutno najviše živcira, oblepili šapkama ratnog zločinca.
Arsenijević je jedan od ljudi iz naše države, a šta god mi mislili, nemamo ih baš mnogo, zbog kog se ime ove zemlje sazna i na nekim drugim prostorima. Pre svega jer je izvrstan čovek i pisac, koji svojim delima nadahnjuje i one koji ne znaju da nas pronađu na mapi.
Ali, kog briga! Pretuklo ga je čak dvadesetak mladića. Sad, ili je on najopasniji književnik koji je hodao po zemljinoj kori ili batinaši u Srbiji trenutno imaju viška vremena i resursa. Biće da je potonje. A tuga je da baš svaki od njih, kad jednom ode da rigipsuje tavanice po Getingenu, poštovaće i najmanji saobraćajni propis te zemlje. I to više govori o nama nego njima.
Reakcije nadleženih prosto nisu moguće. Arsenijeviću su odavno oduzeta građanska prava i ljudskost kao takva – on je ozvaničena i legitimna meta. Kako poslednjih skoro dve godine zemljom vladaju isključivo grupe batinaša koji ovde lome šta stignu, baš ništa u ovoj vesti nije neobično. Ako ste već tu gde jeste.
Tek nekoliko pojedinaca iz NVO sektora, opozicionih partija i javnih ličnosti podiglo je glavu na ovu vest, ljudi koji su savest ovog društva i koji pokušavaju da nas probude iz klapnje.
U svom oportunističkom konformizmu, radikali, nasisani na državne pare, u Novom Sadu poslužili su se vizulenom metonimijom, političkim totemom, pa je umesto lica Ratka Mladića, stigla njegova šapka. Da se zezaju za naše novce svedoči baš taj novosadski SRS odbor. Na zgradi gde su im prostorije, takođe je osvanula velika šapka, pored već poznatog Šešelja.
E sad, pazite podatak, čitavu tu zgradu u centru od 1.000 kvadrata, oni iznajmljuju od Grada, dakle nas građana, za nešto više od 60.000 dinara mesečno, koliko zapravo jedan studenti i cimer mu, moraju da izdvoje za dvosoban stan. Ali tu nije kraj, u martu ove godine mediji su pisali da su za rentanje te zgrade dužni 1,2 miliona dinara. Domaćinski, dakako, reprogram teče.
Pojedini Novosađani, čast im, plakate su pocepali i tako barem ovaj užasan dan učinili podnošljivijim.
Sećam se momenta kada je pređen Rubikon u Novom Sadu. Protestovali su srednjoškolci, podržavajući studente. Većinom maloletna lica, prolazila su na putu do kampusa pored prostorija SNS u Stražilovskoj ulici. Okupljeni lokalni funkcioneri, među kojima je bio i tadašnji zamenik gradonačenika deci su vikali: „Ustaše, ustaše“. Učenici su samo prošli, a ovi ostali popišani u svojoj sramoti.
Ali posle toga nema nazad, može biti ili jedno ili drugo. Nema magične sredine. Kao ni posle Srebrenice.
Sredina nas je i dovela do avgusta prošle godine i snimka iz fiskulturne sale u centrali novosadske policije, gde se vide uhapšeni đaci i studenti koji kleče uza zid sa rukama na leđima, dok iza svakog od njih stoji po jedan policajac. Taj snimak je sasvim moguće i poslednje upozorenje, uz sva ljudska nadanja i smiraje duše kako će baš tvoje dete, ipak, ostati živo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
