Američka revolucija

Tog leta pre 250 godina, grupa od 56 provincijskih advokata, lekara, trgovaca i plantažera potpisala je dokument koji je jedan od retkih tekstova u istoriji koji su vaistinu promenili svet. Naime, Deklaracija o nezavisnosti bila je prvi ozbiljan pokušaj da se politička zajednica više ne zasniva na nasleđu, božjoj milosti ili goloj sili, koliko na apstraktnom, prosvetiteljskom načelu da su „svi ljudi rođeni jednaki“ i da vlast proizilazi iz pristanka onih kojima se vlada. Drugim rečima, jedna pobuna protiv sudbine kao principa organizacije društva. Američka revolucija je zato zadužila čovečanstvo i više nego druga najveća američka otkrića, od sijalice do interneta. Među rezultatima ove revolucije bilo je stvaranje republikanske i demokratski izabrane vlasti koja je odgovorna volji građana, po prvi put ikada, kao i prvo uspešno svrgavanje vlasti nekog kolonijalnog carstva u svetskoj istoriji.

Dakle, na prvom mestu, Američka revolucija beše politička, kulturna i socijalna pobuna predstavnika trinaest britanskih kolonija sproću britanske vlasti. Ove kolonije prvo su odbacile autoritet parlamenta Velike Britanije kao organa vlasti koji njima upravlja, pošto u njemu nisu imali svoje predstavnike. „Nisi nadležan“, takoreći. Uz to, Američka revolucija možda nije imala svoj spektakularni juriš na Bastilju, niti giljotinu, ali jeste imala otvoreni rat (za nezavisnost ili oslobođenje) od 1775. do 1783. godine. Ona nije bila samo administrativni akt otcepljenja iz kojeg nastaju Sjedinjene Američke Države, već odistinski narodni ustanak ili stvarna društvena revolucija.

Izjava o nezavisnosti i slobodi čoveka, a ne samo jedne države. Bila je i proizvod intelektualnih transformacija ranog američkog društva u pravcu ideala i vrednosti prosvetiteljstva, a ne samo pobuna zbog većih poreza na čaj. A bestseleri poput „Zdravog razuma“ Tomasa Pejna, i uopšte uvećana vera kolonista u slobode i prava građana, republiku i demokratiju, stvorili su intelektualno okruženje koje će voditi do svesti o novom političkom identitetu Amerikanaca. Upravo zato, Margaret Tačer je svojevremeno ispravno poručila: „Evropske nacije je stvorila istorija. Ameriku je stvorila filozofija“.

S tim u vezi, Američku revoluciju izneli su mahom mladi ljudi (neko je rekao „studenti“?) zadojeni prosvetiteljskim, republikanskim i demokratskim vrednostima – Aleksander Hamilton (21 godina starosti), Džejms Medison (25), Tomas Džeferson (33), Tomas Pejn (39), Džon Adams (40), uz oficira Džordža Vašingtona (44) i (jedinog) starijeg „ideologa“, štampara i filozofa Bendžamina Frenklina (70). Uzgred, slično je bilo i u Francuskoj 1789. (Danton je tada imao 30, Robespjer i Lafajet 31, a Mara 46 godina.) Deklaraciju o nezavisnosti od 4. jula 1776. napisao je 33-godišnji Džeferson, i ona počinje sledećim rečima: „Kada u toku istorije postane nužno da jedan narod raskine političke veze koje su ga spajale sa drugim, i zauzme među silama ovog sveta posebno i ravnopravno mesto koje mu daju zakoni prirode i bog te prirode, dužno poštovanje mišljenja čovečanstva zahteva od njega da obavi sve ono što ga je navelo na to odvajanje“. A naredna rečenica u Deklaraciji predstavlja jednu od najpoznatijih i najsnažnijih rečenica u modernoj političkoj istoriji: „Mi smatramo da su ove istine same po sebi očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su od svoga tvorca obdareni određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i potraga za srećom“. Potpisana je nakon molitve i u relativnoj tišini, pošto su delegati-potpisnici znali da je u pitanju čin koji će biti proglašen za izdaju (i da će ih stajati života) ukoliko Revolucija ne bude uspešna.

Američka revolucija je bila jedinstvena i radikalna prekretnica zato što je pokazala da republika i demokratija nisu istorijski kurioziteti rezervisani za antičke polise ili švajcarske kantone. Posle 1776, monarhija prestaje da bude podrazumevana, „prirodna“ forma vladavine. I u naredna dva i po stoleća, broj republika u svetu se uvećao sa samo nekoliko (Švajcarska, San Marino, Venecija, Dubrovnik) na više od 150 danas. Američka revolucija bila je i majka svih narodnih pokreta za samoodređenje, od Latinske Amerike, preko evropskog „proleća naroda“ (1848) do dekolonizacije u 20. veku. I svi se pozivaše na načelo koje su Amerikanci prvi uspešno pretočili u državnu formu – da vlast koja ne polaže račune narodu ili građanima nema pravo da postoji. Uticaj Američke revolucije ogledao se u još snažnijem verovanju u principe prosvetiteljstva, odnosno u mogućnost formiranja vlasti koja počiva na zaštiti prirodnih prava i donošenju zakona koje je izabrao narod. Tekst Deklaracije o nezavisnosti uticao je na tekst francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina (1789), a Džeferson je u vreme njenog donošenja bio u Parizu i učestvovao u njenom pisanju. A Srpska revolucija ili Prvi srpski ustanak bili su samo 28 godina nakon Američke. Primer prve uspešne revolucije protiv nekog evropskog carstva i prvog uspešnog uspostavljanja republikanske forme demokratski izabrane vlasti predstavljao je model za nebrojena društva. Naprosto, nakon Američke revolucije, istinski demokratska politika je postala moguća.

Najzad, Američka revolucija direktno je dovela do Ustava SAD iz 1787, najstarijeg Ustava na kugli zemaljskoj, i čijih prvih deset tačaka čini odvažna zaštita prava pojedinaca u odnosu na državu. Među njima su i (Monteskjeova i Lokova) načela o strogoj podeli vlasti, prava na slobodu veroispovesti, ali i odvajanja države i crkve, kao i prava na slobodu govora, štampe i izražavanja, te slobodu udruživanja. A tu je i pravo na posedovanje oružja, kao specifičan izraz prava na oružanu pobunu Amerikanaca protiv svake buduće vlasti. Naime, tvorci nove republike, svesni koliko su i sami ljudi (ili bića sklona zloupotrebi moći), izgradili su sistem koji ne počiva na vrlini vladara nego na nepoverenju prema svakoj vlasti, uključujući i sopstvenu. Upravo ta ambivalentnost ili spremnost da se u istom dahu slavi i kritikuje sopstvena tvorevina, ostaje trajni doprinos američkog eksperimenta modernoj političkoj kulturi. U pitanju je republika kao projekat koji se nikad ne završava, nego se stalno iznova argumentuje.

Danas, kada autoritarizam ponovo doživljava svoju političku i intelektualnu renesansu, a demokratske institucije se nalaze u dužem periodu erozije, jubilej Američke revolucije nije prilika za nekritičko slavlje. I same Sjedinjene Države trenutno prolaze kroz ozbiljnu proveru izdržljivosti sopstvenih institucija, vrednosti i principa. Ali, baš to čini 1776. godinu i dalje relevantnom: ona podseća da republikanska vladavina nikada nije bila prirodno stanje stvari, nego krhka, promišljena konstrukcija protiv verovatnijih ishoda ljudske politike – carstva, oligarhije, despotije, ili korumpirane vlasti uopšte. I zato republika, stroga podela vlasti, sistem kočnica i ravnoteža, federalizam, redovni izbori, sloboda govora, štampe i okupljanja. Bila je to odistinska društvena i mentalna revolucija pod kapom nebeskom. U Deklaraciji od pre tačno 250 godina, jasno je navedena sposobnost građana da preuzmu političku nezavisnost kao njihovo prirodno pravo, uz stav da takva nezavisnost mora počivati na razumu i razumnom objašnjenju. Osnovne ideje i ideali koji čine principe Deklaracije su pravo na život, slobodu i „potragu za srećom“, te odbrana prava na pobunu ili revoluciju. Ljudi imaju određena neotuđiva prava, a ukoliko vlast krši ta prava, oni imaju pravo da sruše takvu vlast. A gde se dede naš Dan borca, isto četvrtog jula? Dan ustanka? Naša potraga za srećom? I zato, ne trebaju nama ovde nikakve „obojene“ revolucije kao uzori, dovoljna je ona – američka.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.