INTERVJU Dino Šaran (Letu Štuke): Na Balkan mora doći demokratija, jer ovo što danas imamo su feudalni sistemi

Letu Štuke su bend koji već godinama balansira između intime i društvenog komentara, ljubavnih pesama i oštrih opaski na stvarnost regiona, i ovog puta donosi materijal koji je nastajao bez pritiska, ali sa jasnom idejom da bude iskren pre svega prema sebi.

Uoči koncerta i novog susreta sa beogradskom publikom, razgovarali smo sa Dinom Šaranom o albumu „Eter“, promenama u načinu izdavanja muzike, inspiraciji koja dolazi iz svakodnevice, ali i o tome gde danas stoji rokenrol u vremenu singlova, algoritama i brzog konzumiranja muzike.

Šta vas tera da još uvek izbacujete albume? Da li je to inspiracija, misija ili nešto drugo što vas gura da i dalje isporučujete muziku?

To je kao neka knjiga utisaka o jednom proteklom periodu, o vremenu koje prođe. Još uvek sam u fazi razmišljanja da bi ovo možda mogao biti poslednji album koji ćemo izbaciti u toj formi, jer mislim da ćemo ubuduće više raditi sa singlovima. Danas je to jednostavno isplativije, a i realnost je da ako pesma nema spot, kao da ne postoji.

Ljudi se teško nateraju da poslušaju ceo album. Iskreno, ni ja, iako sam iz te generacije, godinama već nemam strpljenja da preslušam bilo čiji ceo album. To je nešto što se promenilo.

U kom raspoloženju vas je onda zatekao „Eter“, u kakvom ste ga stanju stvarali?

Album sam radio prilično opušteno. Počeo sam da pišem pesme za „Eter“ negde u vreme korone, tokom prvog lokdauna. Jedna za drugom su se nizale, a onda smo ušli u studio i snimali ga oko godinu i po dana.

Sve je išlo bez pritiska, bez pretenzija i bez kalkulacija. Ideja je bila da nam se album pre svega dopadne, bendu, a tek onda, ako ostane nešto za publiku.

Imam nekoliko favorita na albumu, ali čini mi se da se „Ljudska prava“ za sada najviše izdvojila među publikom. U toj pesmi kažete „Idem i ne okrećem se“… pa zbog čega bi otišli, a zbog čega ostali?

U stvari, u toj pesmi to nisam ja, nego neki klinac od 18 ili 20 godina.

Pa još bolje, šta mislite, zbog čega mladi danas odlaze, a šta ih ipak zadržava ovde?

Ono što ih zadržava su razne okolnosti – neke ljude jednostavno spreči to što nemaju gde da odu, nemaju porodicu negde drugde ili ne uspeju da nađu posao u inostranstvu, što je čest slučaj. Ali ima i mnogo više onih koji odu jer uspeju da se snađu napolju i nađu posao.

Sve su to već poznate stvari kada govorimo o Balkanu trideset godina nakon rata – i dalje iste priče, i dalje korupcija i kriminal, svuda po zemljama bivše Jugoslavije. Ne bih nikog posebno izdvajao.

Na albumu imate i omaž Azri u refrenu kažete „Dobro mi stoji” kao onda Džoni u Balkanu..

To je bilo više zbog rime. I malo da bocnem Džonija.

A šta vas toliko vraća Džoniju? U više intervjua ste govorili o njemu, pa i da je vaša pesma „Tesla“ posvećena njemu…

Sve manje toga danas. Najviše ga poštujem zbog onoga što je uradio na kraju – što se povukao. To mi je vremenom postalo možda i najvažnije u njegovom slučaju.

Dubioza je uradila remix pesme i mnogi kažu da je možda čak i „popravila“ original…

Meni je dobra i naša verzija, ali i njihova. Njihova mi nije loša, ali ja sam ipak više za sporiju varijantu, onu koja više „gruvi“. Njihova je možda malo previše nabrijana, ali je dobra.

I zanimljivo je to što ne liči ni na nas ni na njih – i to mi je baš super. Brano i ja smo se i dogovorili, ako se radi remix, neka ne liči ni na jedne ni na druge.

Dubioza Kolektiv je sve prisutnija globalno, posebno zbog pesme za Svetsko prvenstvo, pa deluje da su sa Balkana otišli u svet. Šta mislite, šta bi moglo da „dovede svet na Balkan“?

Da svet dovede na Balkan? Pa – svetski rat (smeh).

A sem takvih stvari?

Sem toga… teško. Jednom ga je Gavrilo doveo na Balkan (smeh).

Glupo da pitam da li pratite Svetsko prvenstvo, ali kako gledate na sve te komentare i atmosferu oko reprezentacija?

Navijam i volim Bosnu, to je moja zemlja.

Ali ono što mi smeta jeste ta potreba da se sve odmah politizuje. Nervira me to što se ljudi odmah „kite tuđim perjem“ – kao pobijedili smo, osvojili smo – a zapravo su to uradila djeca, većinom djeca dijaspore, koja su odrasla na Zapadu i igraju za svoju zemlju, dok ih ta ista država zapravo ne podržava kako treba.

To je ono što mi je poražavajuće.

Postoji i taj narativ da se kroz sport sada ipak ide ka nekoj vrsti pomirenja – da se kroz komentare tipa „centaršut Hrvata, dodavanje Bošnjaka, gol Srbina“ koji je išao uz go Bosne protiv Kanade, gradi neka nova slika regiona. Da li vi to vidite kao pomak na bolje?

Nikad to nije bilo do naroda.

Postoje dokumenti, indicije, sve je prilično jasno – cijelim procesom upravlja politika, a tu su uključene i razne službe i interesne strukture. U pitanju je ogroman profit, milijarde.

Da ljudi znaju stvarnu sliku, da imaju prave informacije, stvari bi se drugačije odvijale i pomirenje bi išlo brže. Ali nije do naroda – narod je spinovan.

Ljudi se svuda bore za život, i u suštini nema tu te mržnje na nivou na kom se često predstavlja. Ja sam obišao Bosnu više puta, svirao sam svuda, i nikad nisam vidio nikakve nacionalističke ili fašističke ispade među ljudima.

Problem je što ljudi ovde stalno čekaju da se nešto desi, umesto da se stvari menjaju. Kod vas su se ljudi digli, zbog nedstrešnice, jer na kraju su shvatili da nema drugog načina.

Na kraju na Balkan mora doći demokratija – jer ovo što imamo nisu prave demokratije, nego feudalni sistemi.

Jedan od singlova na albumu je „Stvoreni od zvjezda“. Kad sam ga slušao, delovalo mi je kao da sam u njemu video Srbiju u poslednjih godinu, godinu i po dana – od protesta pa nadalje, kroz jednu figuru koja dominira scenom…

Pa nisam ja to pisao o Srbiji, nego o jednom diktatoru. (smeh)

U svakom slučaju, vremena su prilično inspirativna – tu su Tramp i razni lideri tog tipa, neki novi modeli vladanja. Deluje kao da su i liberalna demokratija i levica pale na ispitu…

Ta pesma je možda čak više upućena levici nego desnici, da vide šta su uradili i gde su pogrešili. Jer u suštini, od Amerike pa nadalje, oni su ti koji su omogućili da takvi ljudi dođu na vlast.

Na kraju, ko god se dokopa ogromne moći i novca, teško se više skida s toga. To je kao da si na drvetu, a ispod tebe čopor besnih pasa – i onda treba sići dole.

Moj lični favorit sa albuma je „Molim te“, ljubavna pesma, ali i generalno se kod vas uvek nekako prepliću društveni komentari i angažovanost sa ličnim temama. Kad se sve to sabere, da li smatrate da ste „blagosloveni“ što dolazite iz ovog regiona, jer imate materijal za krupne teme?

Verujem da je tako. Ako nećeš pare, to je to. Ako nećeš veliku popularnost, to je to.

Da li biste onda radije samo pisali ljubavne pesme, da biste možda došli do veće publike i zarade?

Pa ne znam… da sam pisao ljubavne pesme, verovatno bih bio neka konfekcija, šlageri, kao nekad.
Ne znam ni koji je danas uopšte kontekst ljubavnih, pa ni angažovanih pesama. Više mi nije jasno šta se zapravo dešava – i to je valjda znak da sam ostario. I to je dobro.

Da li je „Filmski grad“ na neki način nastavak pesma  „Fina gradska raje“ od ranije?

Da, to je ta neka blaga kritika lokalne sredine, iako se može primeniti i na širi kontekst. Uvek je prisutan taj kontrast – imamo glamur, festivale, događaje, a s druge strane osnovne stvari ne funkcionišu, tipa „ima festivala i sjaja, ali nema vode u hotelu“.

Pesma nije protiv festivala, niti protiv konkretnih manifestacija poput Sarajevo festivala – naprotiv, ona ih zapravo afirmiše. Ali je usmerena na politiku koja stoji iza svega toga. Po meni, politika je uvek glavni problem.

Ipak, ne bi me čudilo da se neko „zakači“ i protumači to kao kritiku festivala ili prozivku, iako to očigledno nije namera. Da l vam deluje kao da su „naši“ ponekad nedodirljivi za kritiku – kao da se sve to automatski štiti od komentara ako smo na istoj strani?

Iskreno, o tome uopšte ne razmišljam. Ja se u suštini – zaje*avam.

Nekad možda delujemo preozbiljno zbog tema koje obrađujemo, ali u suštini to nije tako. Ipak, neke stvari moraju da se kažu. Smatram da je angažovanost važna jer se istina mora izgovoriti.
Ako sve svedemo na zabavu i površnost, to dugoročno nije dobro ni za društvo. Rok muzika, koja i dalje postoji, iako više nema uticaj kao ranije, ipak je nekad bila prostor koji poziva na promenu i čuva ljude od sistema – a ako izgubi taj stav, onda nema ni smisla da postoji.

U regionu se nismo izborili za opstanak urbane kulture i rokenrola kao nečega što pokreće promene. I to je, po meni, cena koju sada plaćamo. Zato je važno ostati dosledan do kraja.

Kako gledate na tu „drugu stranu“, s obzirom na to da u nekim pesmama koketirate sa kafanskim zvukom, pa čak i sa elementima narodne muzike? Kada kažem „narodnjak“, ne mislim pežorativno, nego kao potpuno legitiman muzički pravac.

Nemam problem s narodnjacima – niti ih mrzim, niti prezirem. Naprotiv, neke izuzetno cenim i slušam.

Uvek sam, recimo, voleo Tomu Zdravkovića. On je, po meni, jedan od najvećih umetnika sa ovih prostora, bez obzira na žanr. On je bukvalno živeo ono što je pevao – potpuna autentičnost.

Isto važi i za Sinana Sakića, na primer. To su ljudi koji su bili potpuno istiniti u onome što rade.
I zašto bi se čovek toga odricao? Ja sam iz generacije koja to možda nije primarno slušala, nismo mi odrastali na tome, ali to je uvek negde postojalo kao deo kulture.

Kako vam se čini veza koju ste kroz godine izgradili sa Beogradom?

Beograd je naša najveća čaršija – govorimo o prostoru između Triglava i Đevđelije, bez jugonostalgije. Najveća čaršija, i najbolja publika, jer tu ima najviše onih koji bi to ispratili.
Tu je najviše studentarije, najviše pismenih ljudi. U Beogradu sam uvek imao osećaj da je publika najangažovanija – studenti u prvim redovima znaju sve tekstove, a i u bekstejdžu su uvek bili pristojni, komunikacija je bila normalna, često i gotovo knjiška. Nikad to nije bio onaj tip „Ej, gde si, ćao“, nego ljudi koji znaju šta rade i šta slušaju.

Ne volim populizam. Nisam populista i to mi generalno smeta. Mogu da se poigram s tim u pesmama, da ubacim kafanu „na mala vrata“, ali ono što mi najviše smeta – pored politike – jeste populizam u javnom prostoru. On banalizuje sve i pretvara javni prostor u nešto što je pretrpano i zagađeno.

Evo, sad sam prošao kroz Beograd i video ovaj rat grafitima kod vas i šokirao se koliko toga ima.

Za kraj – šta je „minimalizam“ u 2026. godini?

Video sam jedan komentar na YouTube-u koji kaže: „Kme, kme, kme“, upućen nama, kao da „kmečimo“.

I zapravo – u pravu je. Sad kmeči, tada nije kmečalo. Tako to danas izgleda.

Minimalizam danas ne postoji u pravom smislu. Kad neko ima milijarde i troši milione, a neko drugi krpi kraj s krajem, onda onaj koji jedva preživljava shvata da je „minimalizam“ zapravo loša pozicija, a ne izbor.