Glas koji nije pristajao na ćutanje: Odlazak književnice i novinarke Slavenke Drakulić

Prema vestima koje su objavili Jutarnji list i Danas, Slavenka Drakulić preminula je iznenada u 77. godini, neposredno posle objavljivanja knjige „Zašto nisam naučila da kuvam“ kod zagrebačke Frakture. Zvanična stranica njenog hrvatskog izdavača Frakture navodi da je rođena u Rijeci 4. jula 1949, a da je preminula u Sovinjaku 20. juna.

Bila je književnica, novinarka, esejistkinja i jedna od najprevođenijih autorki sa prostora bivše Jugoslavije. Diplomirala je književnost i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, pisala je za Start, zagrebački Danas i Nin, a potom i za niz uglednih svetskih listova i časopisa. Fraktura navodi da su joj knjige prevedene na tridesetak jezika, a da joj je u izdanju američkog Penguina objavljeno šest naslova.

Slavenka Drakulić pripadala je onim piscima koji nisu razdvajali književnost od moralne odgovornosti. Njena prva publicistička knjiga „Smrtni grijesi feminizma“ iz 1984. godine bila je jedan od pionirskih doprinosa feminizmu u tadašnjoj Jugoslaviji. U trenutku kada se o ženskim pravima govorilo uz podozrenje, ona je pisala jasno, provokativno i bez pristajanja na društveni komformizam.

Kasnije će se taj isti glas prepoznati i u knjigama o komunizmu, tranziciji, ratu i raspadu zajedničke zemlje: „Kako smo preživjeli komunizam i čak se smijali“, „Balkan Express“, „Cafe Europa“, „Oni ne bi ni mrava zgazili“, „Basne o komunizmu“, „Tijelo njenog tijela“, „Ponovo u kavani Europa“.Upravo je ona feminističke teme „uvela na velika vrata“ u javnu raspravu.

U Srbiji su knjige Slavenke Drakulić imale svoje čitaoce i izdavače. Laguna je objavila četiri njena naslova: „Nevidljiva žena i druge priče“ 2020, „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ 2023, „Frida ili o boli“ 2024. i „O čemu ne govorimo“ 2025. godine. Rende je 2011. objavio „Basne o komunizmu“, knjigu u kojoj je staru temu propasti komunizma autorka ispisala kroz basne i glasove životinja, dok je Samizdat B92 objavio knjigu „Tijelo njenog tijela“, nastalu posle njenog iskustva transplantacije bubrega i suočavanja sa pitanjem dobrote, zahvalnosti i života dobijenog od nepoznatog donora.

U Beograd se vraćala preko knjiga, promocija i razgovora. Beogradski Danas je 2023. objavio veliki intervju sa njom povodom romana „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“, knjige koju je objavila Laguna i koja zaokružuje njenu trilogiju o kreativnim ženama koje su živele u senci slavnijih muškaraca – Fride Kalo, Dore Mar i Mileve Marić Ajnštajn. Tada je za naš list govorila i o Beogradu, prisećajući se da se u Centru za kulturnu dekontaminaciju, prilikom povratka posle sedamnaest godina, osećala „kao kod kuće“.

Mileva Marić Ajnštajn bila je za nju više od istorijske ličnosti potisnute u fusnote biografije slavnog muža. U razgovoru za Danas govorila je o njenoj hrabrosti, o različitosti koju je nosila od detinjstva, o školovanju u svetu napravljenom za muškarce i o sudbini žene koja je morala da bira između lične ambicije i brige o porodici. Upravo ta tema – nevidljivi rad žena, njihova darovitost koja se podrazumeva, ali se ne priznaje – prolazi kroz veliki deo njenog književnog opusa.

U romanu „Frida ili o boli“ bavila se Fridom Kalo ne kao ikonom popularne kulture, nego kao ženom čije je telo bilo mesto bola, otpora i umetničke transformacije. U „Dori i Minotauru“ vratila je glas Dori Mar, fotografkinji koju je istorija predugo posmatrala pre svega kao Pikasovu muzu. U razgovoru za Danas 2015, povodom tog romana, rekla je da su muškarci čak i u avangardnim umetničkim krugovima u ženama gledali „prvo žene, pa tek onda umjetnice“. To je jedna od rečenica koje sažimaju njenu dugogodišnju književnu i feminističku preokupaciju: kako istorija vidi ženu, kako je briše i kako književnost može da joj vrati subjektivitet.

Nije, međutim, Slavenka Drakulić pisala samo o ženskim sudbinama. Bila je i jedna od najvažnijih autorki koja je pisala o ratu, zločinu i odgovornosti. Roman „Kao da me nema“ bavio se ratnim silovanjima u Bosni, a knjiga „Oni ne bi ni mrava zgazili“ pitanjem kako obični ljudi postaju počinioci zla. U intervjuu za Danas 2015. govorila je da ju je zanimalo kako pojedinci „pređu na stranu zla“, ali i da najveću odgovornost za rat imaju oni na političkom vrhu, oni koji odlučuju i šalju jedne ljude da umiru, a druge da ubijaju.

Početkom devedesetih i sama je postala meta nacionalističkog i mizoginog progona. Sa Dubravkom Ugrešić, Radom Iveković, Vesnom Kesić i Jelenom Lovrić bila je označena kao jedna od „veštica iz Rija“, u čuvenom napadu zagrebačkog Globusa. Taj slučaj postao je jedan od simbola vremena u kojem su žene koje misle drugačije, pišu protiv rata i odbijaju nacionalističku mobilizaciju, proglašavane izdajnicama. U intervjuu za Danas 2023. rekla je: „Kad vam jednom nalepe etiketu, ta se etiketa više ne briše.“

Ta rečenica, nažalost, nije važila samo za devedesete. Slavenka Drakulić je do kraja ostala oštra analitičarka autoritarnih društava, postkomunističkih frustracija, korupcije i straha. U istom razgovoru za Danas, na pitanje o autoritarnim vođama, odgovorila je: „Oni tako i vladaju, uz pomoć straha.“ Za nju demokratija nije bila parola nego vežba građanske odgovornosti, a jedan od problema naših društava videla je upravo u tome što građani često ne koriste sopstvenu snagu i moć.

U njenim poznim knjigama posebno mesto zauzimaju starost, bolest i nevidljivost. „Nevidljiva žena i druge priče“ otvoreno govori o starenju, o svetu koji priznaje večitu mladost, dok starije ljude, naročito žene, pretvara u nevidljive. „O čemu ne govorimo“ nastavlja tu liniju: to su priče o teškim situacijama koje potiskujemo jer verujemo da su samo naše. Laguna opisuje ovu knjigu kao zbirku koja se bavi starošću, bolešću i bolnim temama od kojih se beži dok nas ne sustignu.
Slavenka Drakulić nije pisala da bi utešila, nego da bi razotkrila.

Ali je upravo zato njena književnost često donosila neku vrstu utehe: ne lažnu, nego onu koja nastaje kada se najzad izgovori ono što je potisnuto. U njenim knjigama privatno nikada nije bilo samo privatno; telo je bilo političko, kuhinja politička, starost politička, ćutanje političko, sećanje političko. U razgovoru za Danas 2015. rekla je: „Šutnja također može biti glasna.“ Ta rečenica mogla bi da stoji kao jedan od ključeva njenog opusa – jer je znala kada ćutanje postaje otpor, ali i kada postaje saučesništvo.

Njena poslednja knjiga „Zašto nisam naučila da kuvam“ deluje gotovo kao simboličan povratak na početak: na feminizam svakodnevice, na kuhinju, porodicu, telo, navike i očekivanja koja se ženama nameću kao prirodna. Fraktura je knjigu predstavila kao toplo, duhovito i feminističko delo o kuvanju, odrastanju, patrijarhatu i sećanjima iz kuhinje. I u toj temi, naizgled maloj, bila je prepoznatljiva Slavenka Drakulić: autorka koja je umela da pokaže da se ideologija ne krije samo u parlamentima, ratovima i velikim istorijskim lomovima, nego i u tanjiru, porodičnom ručku, telu koje stari i ženi od koje se očekuje da ćuti.

Otišla je književnica koja je decenijama odbijala da ćuti. Iza nje ostaje delo koje će se čitati ne samo kao književnost, nego i kao svedočanstvo o tome kako smo živeli, šta smo prećutkivali i šta još nismo razumeli. Slavenka Drakulić pisala je na relaciji između Zagreba i Stokholma, između jezika koji su se politički razdvajali, ali se u njenim knjigama i dalje razumeli, između privatnog bola i javne odgovornosti. Njena književnost ostaje kao upozorenje da nijedno društvo ne može biti zdravo ako ne ume da pogleda u ono što je potisnulo: u žene, žrtve, starost, krivicu, bolest, strah i istinu.