INTERVJU Vladimir Paskaljević: Studenti sigurno pobeđuju, ali je najvažnije da posle toga sprovedu lustraciju

To je i prvi protest na kojem je i on bio učesnik, od dolaska ove vlasti živi i radi u Torontu (predaje filmsku umetnost na univerzitetima Jork, Toronto Film School, Wilfrid Laurier i Lakehead), i vrlo je aktivan od početka pobune studenata – Paskaljević je organizovao fejsbuk mrežu koja okuplja našu dijasporu, i do sada su organizovani brojni protesti podrške studentima širom Kanade.

Posle dugo vremena ponovo je bio u Beogradu, na nedavno završenom festivalu Beldocs, na kojem je prikazan njegov film „Dar zaborava“. Ovaj dugometražni dokumentarac gledali smo u netakmičarskom programu Specijalne projekcije, koji predstavlja hrabre i beskompromisne filmove.
U 114 minuta, koliko traje, Paskaljević istražuje načine na koje je sećanje na žrtve Drugog svetskog rata iskorišćeno za revizionizam i ratove 90 – tih godina, i kako je i danas, u postjugoslovenskom prostoru, sredstvo političke interpretacije, manipulacije, negovanje tenzija i međunacionalne mržnje.

„Dar zaborava“ je u međuvremenu pozvan na još nekoliko festivala u regionu, a beogradsku premijeru Paskaljević je posvetio legendarnom karikaturisti Predragu Koraksiću Koraksu, koji je jedan od njegovih 24 sagovornika u filmu, a premunuo je desetak dana pre prikazivanja na Beldocsu.

Za Danas, Paskljević govori o svojim motivima za ovaj film, zašto smatra važnim da dođe do najšire publike, ali i o našem režimu, razlozima zašto bi film o Srebrenici „Quo vadis, Aida?“ trebalo da se prikazuje u našim školama i na RTS-u, o pobuni studenata i zbog čega je siguran da oni pobeđuju….

Vratili ste se u Toronto, sa distance od nekoliko nedelja, kakvi su sada Vaši utisci sa Beldocsa, da li ste možda imali i neku vrstu treme s obzirom da već dugo niste pred domaćom publikom?

– Bila je prisutna trema, jer je i sama tema ovog filma senzitivna, govori o još uvek otvorenim ranama društva, ali i o našim zabludama. Mogu čak reći da nisam bio u projekcionoj sali, i da sam jedva čekao da se završi. Posle projekcije mi je laknulo jer je aplauz bio dug i dosta ljudi mi je prišlo da kaže da smtra da film treba da se prikaše široj javnosti.

Od 90-tih godina svedočimo kako su žrtve Drugog svetskog rata političko oružje za izazivanje međunacionalnih sukoba, jačanje desnice i sve moguće manipulacije koje se zaogrću „patriotizmom“ zarad ostanka na vlasti. Šta je bio Vaš motiv da sada otvorite ovu temu, pogotovu što više ne živite ovde, i zbog čega smatrate važnim da ovakvi dokumentarci treba da postoje?

– Posle prve ili druge godine svoje imigracije kupio sam svoju prvu kameru i hteo da snimim dedi koji je tad imao preko 93 godine. Međutim, preminuo je nedelju dana pre nego što sam sleteo iz Toronta. Hteo sam da snimim priče iz rata iz „prve ruke“. Shvatio sam da treba da zabeležim kad su već tu izjave ljudi vezane za neka davna vremena.

Moj kolega i grupa jevrejskih profesora sa mog fakulteta su snimali film o revizionizmu u Poljskoj. Video sam u srpskoj štampi da se negiraju konclogori, i jedno pre podne sam stupio u kontakt sa Društvom preživelih logoraša koji su u ratu bili deca, a sad već u dubokoj starosti, poput Koraksa. Snimio sam njih nekoliko i nisam znao šta da radim sa materijalom. Onda sam polako počeo da istražujem, i shvatio da negiranje ima celu strukturu, i da bi je bilo važno i vredno da se to istraži.

U filmu imate čak 24 sagovornika – pored preživelih logoraša iz Jasenovca, svojim izjavama se uočavaju današnji ekstremni desničari, zagovornici ustaštva i četništva, hrvatski i srpski istoričari koji kritikuju rehabilitaciju i jednog i drugog pokreta, istoričarai i sveta, ovdašnji političari, kustosi, pripadnicu paravojnih jedinica.., a tu je i jedan svešetenik. Koliko je trajao rad na filmu, s obzirom da ste ove razgovore snimali po Hrvatskoj i Srbiji i na autentičnim mestima, i kako je to izgledalo?

– Kad me je zainteresovala tema istorijskog „zaborava“ i sećanja, prvo sam hteo da popričam sa nekim istoričarem. Bio je to Veljko Đuric Mišina, žkoji me je ljubazno primio u Muzej zrtava genocida, u maju 2019, i koji mi je dao predlog za listu govornika, sa natuknicom da ne zastupaju svi isto mišljenje.

Zatim sam na internetu pronašao Goldsteina u Zagrebu, on je tada objavio veliku studiju o Jasenovcu. Zapravo, tek tad sam počeo da nazirem koja konfuzija i suprotnosti prevladavaju u javnosti o istorijskim događajima. Aplicirao sam na fondu Filmskog Centra Srbije, koji je tad još imao koliko – toliko nezavisnu komisiju, i na moje čudo dobio, prvi put u životu dobio podršku. Inače sam, između ostalog, i zbog sistematskog nedobijanja na konkursima FCS i napustio zemlju.

Počeo sam da istražujem, da razgovaram sa ljudima i u jednom trenutku sam shvatio da postoji suviše različitih pozicija, i da je jako teško povezati ko-šta-gde i kad, obzirom da je istorija glavna disciplina svih političkih pokreta u regionu, i da je mreža mitova i previše zamršena.
Postoji bukvalno cela industrija laži. Udružio sam se sa Tamarom Vlaškalin, novinarkom i mojom prijateljicom, i za film smo snimili pedesetak sagovornika, pa je prva skraćena ruka montaže imala oko sedam i po sati.

Kad sam razgovarao sa Želimirom Žilnikom, rekao mi je „ti sigurno imaš materijala dovoljno za seriju“, odgovorio sam da imam za dve serije. To nije dovoljno, jer o revidiranju istorije treba da se otvori cela televizija, upozorio me je Žilnik. I bio je potpuno u pravu.

Šta Vam je bilo najkomplikovanije u tom procesu, a ostalo je izvan kamere, i da li ste Vašim sagovornicima unapred rekli s kojom idejom snimate ovaj film?

– Svima sam rekao o čemu pravim film, to je prvi i osnovni etički postulat dokumentarizma. Bilo je najteže napraviti balans u kome će svi učesnici kad pogledaju film imati osećaj da su izneli suštinu onoga o čemu oni govore, da ne osećaju da su previše skraćeni ili redigovani. Što je naivno-romantičan zadatak s moje strane, pogotovo kad je toliko kontroverzi oko jedne teme.

Iskreno, u jednom trenutku sam postao pomalo i očajan, jer sam shvatio da smo se upleli u nešto preveliko i komplikovano, a što sam morao završiti. Rada Vrabac, montažerka je hrabro stupila na scenu i uspela da svede stvar na dva sata, a da praktično ja ne kažem ništa osim uvoda, nego da izvuče esenciju svih govornika.

Žrtve Drugog svetskog rata, kao i iz ratova 90- tih, ovdašnjim režimima samo sredstva za lažni patriotizam – četnici i naši zločinci tvrde da su „samo branili svoj narod“, ustaše i hrvatski zločinci se koriste identičnim vokabularom. Šta je ono što im je još zajedničko osim toga da su se „samo branili svoj narod“?

– Svima je zajedničko selektivno iznošenje činjenica, preskakanja celih poglavlja i događaja. Kao i selektivno davanje važnosti različitim metodologijama. Recimo, jedna grupa istrazivača smatra da je memoaristika subjektivna i najtanji argument za tezu, jer njihova teza jedino može da se dokaže nepovezanim podacima iz vojne arhive, a onda kad im naprasno zafali građa u arhivima, onda odjednom memoaristika postaje važna. Kad se mnogi od njihovih istorijskih narativa i vrlo debelih knjižurina pogleda, sve je to fino dokumentovano izvorima, ali vrlo nekompletno i selektivno.

Žarko Korać i Hrvoje Klasić u kontekstu priče kako se javnim diskursima u našim državama negiraju ili umanjuju razmere zločina, kao primer pominju i genocid u Srebrenici. Kako komentarišete što je Srebrenica za naš režim apsolutno nedopustiva tema, osim u kontekstu da je klasifikacija genocid dokaz „mržnje prema srpskom narodu“, i da li ste možda razmišljali da i o tome napravite neki dokumentarac?

– O Srebrenici je napravljen genijalan film, „Quo vadis, Aida?“ rediteljke Jasmile Žbanić, smatram da bi taj film morao da se prikazuje u našim osnovnim i srednjim školama po više puta, a na RTS – u bi trebalo da se ponavlja jednom bar jednom mesečno narednih četrdeset godina. Kao što smo nekad citali lektiru iz NOB – a i gledali partizanske filmove, s tim što „Quo Vadis, Aida?“ nije politički projekat već film nastao na osnovu sećanja i fakata.

Najcrnje od svega je što za kratko vreme krhke demokratije u periodu između Miloševića i nepomenika, demokratska vlast nije uložila ozbiljan napor da narod shvati i razume šta se, u stvari, u Bosni, Hrvatskoj , Kosovu i uopšte sa svima nama desilo. Mislim da je to zbog političkog kukavičluka, nadmetnja oko uzimanje glasova, a međuvremenu su i RTS i Politika, i mnogi drugi mediji, pod vidljivom kao i nevidljivom kontrolom BIA, nastavili su da postoje kao industrija laži i pranja mozgova.

Treba reći da kreature iz bosanskog rata tvore kriminalno jezgro odbrane „ćacilenda“ i imam, nažalost, utisak da će morati nešto drastično da se desi da bi narod poćeo da povezuje „dva i dva“. Govor veterana studentima ispred RTS-a je primer kojim putem treba poći, ta lekcija mora biti naučena jer ćemo se opet vrteti u krug. U Sarajevu je ubijeno 1601 dete, značajan deo snajperom, i to je ono što svako u Srbiji treba da zna.

Kreature koje su stajale iza sarajevskih snajpera danas sede u šatorima „ćacilenda“. Da li treba da počnu da pucaju po građanima i studentima da bi ljudi shvatili šta se u stvari devedesetih dešavalo?

Pri kraju filma Ante Prkačin, načelnik Glavnog stožera HOS-a u domovinskom ratu, zastupnik u Saboru Hrvatske, i političar koji otvoreno glorifikuje ustaški pokret, a i Aleksandra Vučića, kako smo videli u filmu, kaže da nam je „potreban još jedan rat da bi naučili da se viteški borimo“. Koliko su ovakve izjave porazne?

– Prkačin je rekao i da ga ne shvatimo ozbiljno. Ali, mi smo do sredine 80-tih godina mislili da su četnici i ustaše prošlost, da se nacizam nikad neće ponoviti. Pa smo imali 90- te da to detaljno i temeljno demantuju. Imai smo komunistu Miloševića kao razoritelja Jugoslavije, i tako dalje… Istorija je puna paradoksa, jedino je Orvel večan – eto, danas čak i Amerika ima predsednika koji na svom tviter akauntu postavlja AI-videe sa Obamama kao majmunima.

S druge strane, sveštenik i istoričar simboličnog prezimena, Stjepan Razum, koji je i jedan od istaknutih članova Društva za istraživanje trostrukog logora u vreme NDH, govori o daru zaborava i neophodnog pomirenja ako želimo normalnu budućnost. Kakav je vaš utisak – koliko smo blizu ili daleko od ovog dara pomirenja, da li bi se on vremenom u ljudima i razvio kad bi političari prestali da kopaju po grobnicama samo da bi ostali na vlasti?

– Da bi došlo do pomirenja potrebno je, zapravo, opsežno i pošteno istraživanje, i opšte saznanje ko je šta i zašto uradio, ili ogromna vremenska distanca od svih događaja, a ne zaborav. Mi smo učili o teroru vojvode od Albe u Holandiji u 16. veku, ali sam od Španaca svojevremeno čuo sve suprotno. Dan danas Englezi i Francuzi ne mogu da se slože oko Napoleona.

Dakle, suprotni istorijski narativi postoje jedni pored drugih u Evropi, ali se uglavnom odnose na događaje od pre dvesta i više godina. Što se tiče Drugog svetskog rata, nigde na svetu nema dvojbe o tome šta je bio nacizam, jedino se oko toga gložu naši i hrvatski istraživači i politikanti, i ponegde u istočnoj Evropi koja se istorijski nedavno otresla sovjetskog totalitarizma.

Za pročiišćenje u našem društvu za početak prvo je potrebno da saznamo ko je ko među svima nama. A to znači da bi svaki građanin morao imati pristupa dosijeima UDB – e. Da imamo mogućnosti da otvorimo fajl kod kuće, i to bez redigovanih rečenica, o bukvalno svakom građaninu i pre svega političaru, pa i ljudima iz javnog života, od 1946. naovamo.

Jedina istočnoevropska ubilčka tajna policija koja kontinuirano od Drugog svetskog rata aktivno vrši teror u svrhu održavanja vlasti, ne bi smela da postoji. Tu je ključ svega. Bez toga teško ćemo doći do bilo kakve istorijske i aktuelne istine.

Od samog početka blokada stojite uz studente, jedan ste i od organizatora brojnih protesta podrške naše dijaspore u Torontu i širom Kanade. Šta je bilo Vaše dominantno osećanje kad ste došli u Beograd?

– Moje dominantno osećanje je da je uz studente na protestu daleko više ljudi mobilisano nego što je to bilo ’99. kad smo se borili protiv iste te vlasti koja je danas mnogo opasnija, jer je svet u haosu i jer niko ne gleda u pravcu Srbije. Ipak, jasno se videlo 23.maja i lepo je snimljeno kako huligani izlaze iz ćacilenda, navlače maske i počinju lažnu tuču sa policijom.

Svaki protest studenata do sada snimljen je u celosti telefonima i jasno se vidi njegova pacifistička priroda, te je demokratski svet morao da vidi i reaguje. Međutim, reakcija evropskih institucija je spora i mlaka jer je stanje u svetu bitno drugačije nego devedesetih.
Praktično, treći svetski rat već bukti, samo to još niko nije tako nazvao – Iran, Ukrajina, Rusija, ceo Bliski Istok…

Na jednoj strani imamo liberalno-demokratske snage i nauku koja se bori za opstanak, a na drugoj populizam, ravnozemljaske, antivakserske, anti-demokratske, iliberalne, anti-imigrantske i pre svega anti-humane, patrijarhalne, konzervativne, i religiozne režime i pokrete unutar država koje se još uvek nominalno smatraju demokratijama.

Devedesetih su Evropa, SAD i ceo svet bili nedvojbeno i odlučno protiv autoritarizma, a sad je pola planete u mraku. Podsetimo se da Rusija otvoreno i nedvojbeno podržava režim u Beogradu. Krv i konfuzija su u vazduhu na celoj planeti, i to se i u Beogradu oseća.

Da li ste i zbog čega uvereni da „Studenti pobeđuju“, i kako Vi vidite kraj ove vlasti?

– Biće zanimljiv momenat kad i studenti i režim proglase pobedu. Sun Cu kaže: „Sagradi protivniku zlatan most preko koga će da pobegne“. nepomenik je kupio falkona za svaki slučaj, to znamo, a mene mnogo više brine da li će iza njega biti „počišćeno“.

Da li će sudije i policija, kao i BIA biti lustirane, ili ćemo ostati da se davimo u novom beskonačnom krugu pakla, sa nekim novim Koštunicom – kočničarem promena, i sa još ogromnim spoljnim i unutrašnjim finansijskim dugom zbog koga će razni totalitarni uticaji biti joč jači. Uticaji koji će kroz neko vreme svakako dovesti do nekog novog, još opasnijeg nepomenika.

Ogroman je to posao, i pobediće onaj koji bude trezveniji i izdržljiviji posle pobede, a mislim da je jedan značajan segment studentskog pokreta, svestan i spreman za taj izazov. Jer, ipak verujem u civilizaciju i čoveka kao uspravno biće.

Dvadeset četiri sagovornika

U dokumentarcu „Dar zaborava“ govore, pored preživelih logoraša, i Ivo Goldstein, profesor istorije Sveučilišta u Zagrebu, autor niza knjiga o hrvatskoj istoriji XX veka, bavi se holokaustom i položajem Jevreja u NDH, Gideon Greif, izraelski istoričar, popularan među srpskim nacionalistima zbog zagovaranja teze da je u Jasenovcu pobijeno 800.000 ljudi i da se u Srebrenici nije desio genocid, Ivo Josipović, bivši predsednik Hrvatske, Hrvoje Klasić, istoričar, profesor Sveučilištva u Zagrebu koji kritikuje pokušaje rehabilitacije ustaškog pokreta u Hrvatskoj.

Tu su i Milivoje Bešlin, novosadski istoričar, u javnosti poznat po kritici rehabilitacije četničkog pokreta, Vladan Pantić, predsednik Udruženja 20. decembar iz Vranića, potomak porodice koja je stradala od četnika, Milan Radanović, istoričar i istraživač, autor je nekoliko knjiga i radova o istorijskom revizionizmu, Martina Grahek Ravančić, istoričarka i viša znanstvena saradnica u Hrvatskom institutu za povjest, uža naučna oblast kojom se bavi je Blajburg i Križni put, autorka obimne knjige ”Bleiburg i Križni put 1945.”.

U filmu govore i Jelena Subotić, politikološkinja i profesorka na Državnom univerzitetu Džordžija u Atlanti, autorka brojnih radova i knjiga koje se bave istraživanjem holokausta u post-komunističkim društvima, Predrag Marković, istoričar, Igor Vukić, hrvatski novinar i publicista, predsednik Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac koje negira genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu, Dragan Vasiljković (kapetan Dragan), osnivač i vođa srpske paravojne jedinice Knindže, optužen za ratne zločine u Hrvatskoj, gde je služio zatvorsku kaznu, Vuk Drašković, Zoran Živković…

Autorska ekipa filma

U autorskoj ekipi dokumentarca „Dar zaborava“ su i direktori fotografije Jair Fridman, Siniša Grahovac i Miroslav Jakovljević, dizajner zvuka Milan Mihajlović, kompozitor Aleksandar Simić koji je muzikom takođe dao veliki doprinos ovoj priči, a producent je kuća Oktobar Film.