Dušan Makavejev o Koraksu: „Dilkarnica“ — tekst iz knjige Trajno prošlo vreme

Tekst jednog od najznačajnijih domaćih filmskih autora prenosimo u celosti.

Dilkarnica

Dušan Makavejev

Prva kolekcija Koraksovih karikatura objavljena je jula 1992. godine kao tematski dvobroj Republike, bavila se tek počecima naše nacionalne nesreće. Jedna od čestih tema bio je putujući cirkus šest političkih patuljaka sa jednim lordom i dvanaest zvezda na nebu. U međuvremenu, naša samoupravna komedija sa pevanjem i pucanjem razigrala se u trećerazredni film užasa u kome ambiciozni i netalentovani autori dižu u vazduh prave crkve, biblioteke, bolnice i čitave gradove, u kome se proliva prava krv, komadaju ljudi, žene, deca i domaće životinje. Pod blagoslovom pravih sveštenika. Sa neba obasjanog požarom, zvezde su odletele. Sada našim nebom kruže „Avaksi”. Kao ličnost kod jednog našeg pisca, upali smo u sat i našli se u prostoru u kome ne postoji vreme. Zatim smo odredili sebi koliko ćemo se tu zadržati: hiljadu godina. Popnimo se na leteći ćilim Predraga Koraksića, vidara i iscelitelja našeg namučenog i zloupotrebljenog naroda i građanstva.

Nemuštim jezikom vilenjaka, Koraks nas uči da gledamo šta se zbiva i vidimo šta nama i sebi čine. Koraks nam je pomogao da prepoznamo ljudsku dimenziju monstruma koji su nas uzjahali. Uspeo je da pronađe u tim ljudima bez kvaliteta jedinu ljudsku osobinu koje se, uprkos lupeštvu i tkovljuku, pritvorstvu i maskama, ne mogu osloboditi: i njih je nekakva majka rodila i u svakom od njih krije se neko dete.

Godine su prošle i potoci krvi su se pretvorili u jezera, na lažnim pregovorima o miru ispija se sedamnaesti vagon viskija. Naši detinjasti nacionalni intelektualci, generali i vladike nisu družba Pere Kvržice. Priče dame sa plastičnim cvetom u kosi o obnovi starog mlina samo su nagoveštaji novog zaokreta te družine koja se već godinama hrani ludim gljivama. Rat je i dalje lažan, puca se iz topova na decu koja igraju školice i ljude koji čekaju u redu za hleb, snajperi gađaju žene koje prostiru veš.

Svet je i dalje fasciniran igrom simbiotičnog samouništavanja, strašću za osvetom, paljevinama, ponižavanjem slabijeg. Posle Sarajeva, Mostara i Goražda, čeka se novo žarište čije će se varnice dalje raspaljivati rad nadbubrežnih žlezda miliona gledalaca CNN-a, proizvodeći adrenalin. Srpski anđeli pakla budili su zov krvi, taj slatki svrab. I ja bih mogao da budem zver, laskao je sebi ništavni čovek, slatko se zgražavajući pred ekranom negde u belom svetu. Kad bih samo hteo, kad bih samo smeo, bio bih i ja Srbin.

Morbidna opčinjenost sveta Srbima ne posustaje, možda će se samo još pravedno proširiti na Hrvate i Muslimane. Sarajevo i Bosna igraju ulogu dežurne melodrame sveta koju režira pesnik, psihijatar i vođa, čovek teatralne iracionalnosti sa grivom Stanka Raščupanka.

U briljantnoj studiji „Ratna neuroza Jugoslovena”, dr Hugo Klajn opisuje karakter naših gorštaka u situaciji stresa. Vaspitani na strasnom zvuku instrumenta sa jednom žicom koji zna samo za heroje, u panici potiskivani strah od sopstvenog kukavičluka pretvara ih u besprekorne glumce koji svima oko sebe, ali pre svega sebi samima, igraju propisanu ulogu. Sa tim ljubavnicima smrti ne može biti neizvesnosti. Oni iz svog mraka nemaju kud. Oni vide samo istinu i u mrklom mraku.

Igra je sve više i sve češće va bank. Igre su sve luđe, patološko laganje je sve inventivnije. Ludilo se praktikuje u parovima, sa sobom u ogledalu, sa raznim prijateljima i neprijateljima, u intimi braka na samom vrhu piramide. Počelo je šibicarenjem, prelazi se na paljenje šibica. Neka gori sve što može da gori. Neka svi koji nisu „mi” odu, neka svi koji nisu „mi” budu usmrćeni. U stvari, usmrćujemo ih zato što su oni mi. Nema ničega osim nas, u nama nema ničega! TO NIŠTA JE DOVOLJNO VELIKO DA MOŽE DA USISA ČITAV NAROD.

Ako se već kad-tad mora umreti, svi treba s tim da budu načisto: bolje je umreti uspravno i zauvek, nego se savijati na vetru, od danas do sutra. U duhu poznatog udaranja čizmom u pod, izgovaramo svoje istorijsko „Ne!” i kad nas pitaju i kad nas ne gledaju. Tako se na ovom terenu, na kome se proizvodi više istorije nego što se može lokalno potrošiti, stvorila rupetina.

Od rupe na pameti nastala je rupa na planeti. Kad joj ispadne dno, biće to veliki cug.

U celom tom ludilu koje nas je snašlo, Koraks je osvežavajuće dete koje vidi da je car go.

Velemajstor likovnog govora, poznavalac mitova i bajki, Koraks elegantnom linijom koja retko greši crta prepoznatljive ličnosti javnog i političkog života.

Kao najmanji zajednički sadržalac planetarnih pregovora pojavljuje se lilihip, trotinet, puj-pike-ne-važi, care-care-koliko-je-sati. Koraksove karikature su prozori u svet koji je jasan i smešan u svojoj infantilnosti. Otkrivajući dečju stranu onih koji su nam naneli i nanose toliko zla, on u nama budi prestravljene roditelje koji očajnički zure u svoje benave potomke kojima je strašnom igrom slučaja sudbina svih nas pala u ruke.