Pozdrav iz Zagreba 2026: Tri sjajna benda iz „susjedstva“ na koje vredi obratiti pažnju

Manifestacija „Pozdrav iz Zagreba“ održana je u januaru 1981. godine u beogradskom Domu omladine, a nekoliko meseci kasnije usledio je odgovor pod nazivom „Pozdrav iz Beograda“ u Zagrebu. Danas se taj događaj smatra jednim od simbola tadašnje jugoslovenske rok scene i kulturne povezanosti dva grada. U Beogradu su kao predstavnici Zgb škole svirali Haustor, Film i Prljavo Kazalište.

Takvih manifestacija danas nema, ali su zato alternativne scene dva grada blisko povezane i solidno funkcionišu već godinama na raznim gradskim urbanim stecištima poput Kvake 22, KC Grada, Zappa Baze s jedne strane, odnsono AKC Medike, Močvare ili Tvornice sa druge.

Međutim, u samo nekoliko nedelja razlike, ove tekuće 2026. godine, pojavila su se tri albuma iz Zagreba, sa izrazitim zvukom, stihovima i energijom koja nekako diše i miriše područje oko Zagorja, ali i koje već godinama unazad bez titla savršeno kumunicira sa ljudima odavde i broji sve više i više fanova na svakoj sledećoj svirci benda. Otud smo dobili jedan virtuelni „Pozdrav iz Zagreba“ za 2026. godinu, a ko zna, možda neko ove momke može da „zabrije“ i okupi u jednom prostoru nekad i negde.

Porto Morto

Porto Morto je alternativni bend iz Zagreba, nastao unutar JeboTon kolektiva i aktivan od oko 2011. godine. Bend čini sedmočlana postava koja kombinuje elemente popa, indie roka, elektronike i progresivnih muzičkih formi, uz izražen vizuelni identitet i čestu autorsku produkciju spotova. Bezobzira na progesivnost, bend se uvek oslanja na kulturno nasleđe pop rok i new wave kulture ovih prostora, s tim što nikad nije replika pređašnjih vremena, već je uvek novo čitanje starijih obrazaca.

Njihov debitantski album Porto Morto objavljen je krajem 2016. godine i doneo im pažnju regionalne kritike, a već tada su bili prepoznati po eklektičnom pristupu i „postmodernističkom“ spajanju različitih žanrova. Drugi album Portofon izlazi 2019. godine i dodatno učvršćuje njihov status na regionalnoj sceni, dok treći album Portopop (2021) donosi još jasniji pop okvir i širu popularnost.

Bend je poznati i po konceptualnom pristupu scenskoim nastupima, pa tako smo mogli tokom godina da ih vidimo u raznoraznim kostimima.

Pre nekoliko dana objavili su novi album Minimum, a kako su na City Magazinu pisali o albumu –

„Minimum je album, kao što mu ime jedne od pesama kaže, album paradoksa. On je verovatno nešto najveće što je bend ikad snimio, a zove se Minimum. Album koji se u temama bavi materijalnim bogatstvima, ali sve zbog toga da bi ostvario ono iskonsko i večno. Album koji se sprda sa samim sobom, govoreći nam u lice da je sve ovo već urađeno i poslušano, a ustvari je potpuno drugačije, dignuto na jedan novi nivo, prepoznatljivog stila, a opet raskošnije. Album koji se žali na sveopšti raspad u svetu, ali koji se trudi da ga kakvim superlepkom ponovo zalepi.

Bilo da je new wave, elektro, rege ili pritoke hip-hopa, Porto Morto isporučuje „nešto novo“ i svoj „maksimum“. Angažovano, samosvesno, doboljno besno, ali nikako potrošno i prepuno parola koje stalnim ponavljanjem i prestaju da znače bilo šta“.

Klinika Denisa Kataneca

Klinika Denisa Kataneca je zagrebački alternativni bend okupljen oko kantautora Denisa Kataneca, jednog od prepoznatljivih glasova regionalne indie i alternativne scene. Projekat je nastao sredinom 2010-ih, kao proširenje njegovog solo rada i ranijih muzičkih projekata, i vremenom prerastao u punopravni bend sa stalnom postavom muzičara.

Katanec je ranije bio poznat kroz projekte kao što su FELON i Okanagan LTD, a kroz Kliniku je razvio zvuk koji kombinuje intimnu kantautorsku poetiku sa punijim bendovskim aranžmanima.

Njihova muzika se najčešće opisuje kao spoj avant-folka, indie rocka, shoegazea, psihodeličnog i eksperimentalnog zvuka, uz izraženu emotivnu i introspektivnu liriku.

Bend je debitovao albumom Jada Jada, koji je privukao pažnju kritike u regionu, a zatim su usledili albumi Kao Zao Kor. Oba albuma koja su se našla na vrhovima lista najboljih mnogih respektabilnih muzičkih portala i magazina.

Pre koju nedelju stigao je album Ununani, i kako recenzija na City Magazinu kaže – „Nakon sad već legendarnih albuma Jada Jada i Zavičaj, bend se našao u nezavidnoj situaciji, jer ljudi očekuju bolje, veće, jače. A kako veće od modernih klasika? Sva sreća što su želje ljudi jedno, a bol u dupetu benda drugo, ne hajući za stremljenja, želje i očekivanja, već bez kompromisa isporučuju novo delo mračne umetnosti koje i pored oporosti i težine nudi neku slamku spasa i dozu optimizma za kraj.

Mrak i težinu komplikovanog glasa Kataneca, koji odbija na prvu, drugu, a ponekad i treću loptu, pokriva i ovog puta fantastično uvežban bend koji zvuči puno i moćno, i nežno i strogo kad treba. Zajedno sklapaju Kliniku Denisa Kataneca, sanatorijum u koji smo svi voljni da sa svim svojim problemima i psihozama spremno legnemo, jer verujemo da će i ovog puta pomoći. Pomoglo je već puno puta“.

Seine

Seine je zagrebački alternativni bend i kantautorski projekat Ivana Ščapeca, koji je nastao oko 2008. godine i vremenom prerastao u jedan od prepoznatljivijih sastava savremene regionalne indie scene.

U početku funkcionisao je kao intimnan projekat, da bi se kasnije razvio u punu bendovsku postavu i zvuk koji kombinuje elemente indie rocka, post-punka, trip-hopa i eksperimentalne elektronike.

Njihov debitantski album Sno Sna (2017) doneo im širu regionalnu prepoznatljivost, uz afirmaciju kroz koncertne nastupe i festivale.

Nakon toga objavljuju albume 22 (2019), Naizust (2021) i na kraju ovogodišnji Vreva (2026), koji je u regionalnim recenzijama nizao samo desetke. Jednu od takvih desetki su dobili na portalu Ravno do dna, gde se kaže –

„Ako je u nečemu grupa Seine dosljedna od samog početka desetogodišnjeg djelovanja to je da sa svakim albumom bude ponovno izmišljena i kao da uvijek vrijedi pravilo da ono snimljeno na prethodnom albumu ne smije biti ponovljeno.

„Vreva“ ne samo da je savršeno uhvatila moment distopije, već i zeitgeist sveprisutne hipokrizije. Slučajno ili namjerno, album u sebi ima jake poveznice s jednim velikim ostvarenjem koje je još 1972. oslikavalo bezglavost i potpunu moralnu propast generacija u budućnosti – nešto gdje smo sad. Riječ je dakako o „Paklenoj naranči“ („A Clockwork Orange“) Stanleya Kubricka, no u zvučnoj slici još fascinantnije Wendy Carlos.

Zaključak je jedan jedini, a to je da je „Vreva“ apsolutni zenit grupe Seine. Ako su sva Ščapecova traženja, lutanja i odbijanja na kompromise vodile do ovog trenutka, onda se sve to dosadašnje definitivno isplatilo“.

BONUS VIDEO: