Milena Dragićević Šešić: Sledeći korak je zaziđivanje FDU Ministarstvom unutrašnjih poslova

Profesorka emerita Univerziteta umetnosti u Beogradu, nekadašnja rektorka, šef UNESKO katedre za interkulturalizam, menadžment umetnosti i medijaciju na Balkanu, i gostujući predavač na univerzitetima širom sveta, ovih dana krenula je u tu maratonsku borbu na terenu protiv nezapamćenog terora vlasti nad kulturom i univerzitetima, zajedno sa Katarinom Jovanović, operskom pevačicom svetske biografije, i profesorkom na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

U okviru projekta Zajednice umetnosti i kulture (ZUK), i inicijative „Prijavite slučaj političke represije u kulturi“, koja prikuplja iskustva i beleži primere političke odmazde nad umetnicima i kulturnim radnicima kao svojevrsnu Hroniku represije, one su pokrenule tribine koje će biti organizovane širom Srbije.

U razgovoru za naš list, Milena Dragićević Šešić govori o drastičnom porastu udara i pritisaka na celokupnu kulturu koja je u ovih godinu i po dana u protestima sa studentima ili im samo verbalno daje javnu podršku, kao i o teroru nad univerzitetima, „neposlušnim“ profesorima, studentima, i ljudima iz svih ostalih profesija koji su „nepodobni“, ili odbijaju da budu javni lojalisti režima.

Ne sećamo se da su u našoj novijoj istoriji organizovane tribine na temu represije u kulturi – da li to znači da tako beskrupulozni udari vlasti na kulturu, na umetnike i kulturne radnike nisu zabeleženi do sada, i da u ovih godinu i po dana svedočimo najstrašnijoj odmazdi?

– Upravo tako! Ni u vremena represije sedamdesetih godina, kada je „ućutkan“ Kongres kulturne akcije u Kragujevcu, kada je sa padom liberala došlo do brojnih smena u kulturi, pa ni u vreme Šuvareve „Bele knjige“ u Hrvatskoj osamdesetih, koja je praktično popisivala sve „neprijatelje“ socijalizma – još nije viđen ovakav prezir vlasti prema kulturi kao takvoj, prema institucijama nacionalne važnosti, poput Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

A da ne govorimo o tretmanu gradskih pozorišta koja se zatvaraju, iz kojih se ljudi bespravno otpuštaju, na najprimitivniji način ocrnjuju u javnosti. Mobing je postao svakodnevica, od Narodnog pozorišta u Beogradu pa do najudaljenijih domova kulture i kulturnih centara.

Imate li podatak koliko se umetnika i kulturnih radnika odazvalo pozivu ZUK „Prijavite slučaj političke represije u kulturi“?

– U prvom trenutku stiglo je 40 prijava, još dvadesetak smo zabeležili prateći izjave umetnika date u različitim medijima, a očekujemo da će prijave tek pristizati upravo na javnim skupovima koji će se organizovati širom Srbije.

Da li je situacija, i u kom smislu, možda još teža i komplikovanija u manjim mestima nego u Beogradu?

– Do sada je održana samo jedna tribina u Subotici, spremamo tribine u Loznici i još nekoliko gradova, ali preciznu informaciju ćemo imati kasnije, jer danas je najveći problem da nema javnih prostora koji su otvoreni za ovakva okupljanja, bez obzira što je reč o profesionalnom okupljanju kulturnih radnika.

U delu naše javnosti često se može čuti da su se ljudi iz svih profesija koji podržavaju studente, u ovih godinu i po dana protesta oslobodili straha od režima. Šta kaže vaše iskustvo, da li je zaista tako?

– Nažalost, odgovor nije tako jednostavan. Ljudi jesu dobili energiju i želju da odbrane svoj profesionalni integritet, da ne prihvate da ispunjavaju želje vlasti, da ćutke prihvataju urušavanje institucija i profesionalnih standarda.

Recimo, zapošljavanje mimo svih kriterijuma; promene sistematizacija radnih mesta po kojima će se u Šabačkom pozorištu ukinuti jedno istinski važno mesto producenta – organizatora, a u Narodno pozorište u Beogradu primati konferansijei – valjda za političke i zabavne skupove?; unošenje odredbi „šta umetnik ne sme“, kao pretnja svemu onome što bi mogao i da pomisli; poruke republičkih i gradskih organa vlasti ustanovama kako treba obeležavati državne praznike i dane, poput Dana zastave, itd.

-Dakle, u takvoj situaciji, a bez dovoljno sredstava za rad koja su svima praktično ukinuta – i onima u javnom sektoru (smanjena) i onima u nevladinom sektoru (potpuno ukinuta) – kada je tako praktično celom sektoru kulture ukinuto pravo na rad, uključiv i nepodobnim umetnicima i nepodobnom privatnom sektoru koji neće dobiti sredstva po javnim konkursima, ali i čija se dela koja su već snimljena, neće nigde prikazivati, a ugovori sa njima neće biti potpisivani. Da li se plaše?

Pa naravno da se mnogi plaše – kako se ne biste plašili bahatih direktora koji znaju samo da prete ili batinaša koji se mogu pojaviti i ispred vaše kuće, naročito kada vas danima lično targetiraju tabloidni mediji. No strah je u ovom slučaju logičan, ali on ne znači povlačenje i prihvatanje uloge ketmana.

Ima ljudi koji se plaše, ali i dalje govore, pa i po cenu da i njihova deca dožive neku vrstu odmazde, ili obrnuto, videli smo da ponekad i roditelji trpe posledice zbog dece koja kritički misle.

Vlast je krenula u uništenje i svih univerziteta, ne pamti se u našoj istoriji ni da je policija ikada upala u Rektorat BU da prebija studente ili da pleni stvari rektora, niti je zabeleženo da je ikada neki ministar javno izjavio da policija ima pravo i da ubija studente. Da li je ovo što se sada dešava završni čin obračuna vlasti sa studentima i profesorima?

– Nažalost, to nije još uvek završni čin. Oni priželjkuju zakon poput onog radikalskog iz 1998. godine, kako bi mogli da upravljaju univerzitetom po svojoj volji i po svojoj meri. Oni i ne mogu da razumeju zašto je autonomija univerziteta davno uspostavljeno pravo, koje je iritiralo vladare tokom istorije, ali nisu ukidali univerzitete, već su pokušavali da naprave nešto bolje.

Ako se ne varam – College de France je nastao voljom vladara da se intelektualno suprostavi Sorboni, i to 1530. godine, ali deluje i dan danas kao samostalna institucija – vlasti više i ne pokušavaju da je kontrolišu.

-Naravno, izuzetak su Erdogan u Turskoj, čija je represija nad univerzitetima u Turskoj naterala na egzodus ogroman broj istraživača, i Orban u Mađarskoj, koji je doneo i zakon da bi ukinuo Centralnoevropski univerzitet kao žarište slobodne misli. I to je ostvario, da se jedini pravi kosmopolitski i kritički univerzitet iseli na zapad – u Beč.

Sama ta dislokacija je bitno onemogućila da se njegov smisao žarišta slobodne misli postkomunističkog sveta razvije. Toliko je intelektualaca iz Srbije dobilo svoje diplome tamo, a i danas su aktivni mislioci koji šire kritičku i slobodnu misao, da mi se čini da bi bilo važno napraviti jednu analizu o impaktu tih studija, a samim tim i tog univerziteta.

Prezir sa kojim ova vlast govori o univerzitetima, profesorima i studentima, nezabeležen je u svetu. Potpuno je dehumanizovan i univerzitet, i lik studenta – nazivani su nacistima, ološem i svakojakim imenima – sve do terorista, a javno čitanje spiska „zaplenjenih stvari u Rektoratu“ trebalo je da posluži da u javnosti potvrdi navode da je reč o terorizmu.

A onda znamo da su sva sredstva represije i odmazde opravdana. Uostalom, ministar Bratina i reče da policija ima pravo da bije studente i da ubije – i ostade ministar.

U ovom sledu događaja, šta još možemo da očekujemo?

– Sledeći korak je zaziđivanje Fakulteta dramskih umetnosti Ministarstvom unutrašnjih poslova – to će biti i sasvim konkretna forma represije – otimačina zemlje od Univerziteta umetnosti, uz lažno obećanje završetka Fakulteta muzičke umetnosti u „najkraćem roku“, koji je već prošao. I da ne nabrajam – preplavljivanje ovog tržišta stranim neakreditivanim fakultetima, a već nam najagilniji brucoši odoše put Slovenije gde država poštuje i univerzitete i studente.

Toliko, da upravo ulaže i u studije onih koji dolaze iz Bosne i Srbije. Ali, pogledajte ministre, članove gradske vlade, njihovo obrazovanje i njihove ekspertize – vezane su samo za njihove stranke i stranački dobijene funkcije. Znanje je prezreno – lojalnost uzvišena – dakle, eto nas u feudalizmu.

Šta nam najviše može pomoći u narednim mesecima u kojima slutimo još veće nasilje i teror nad svim neistomišljenicima režima?

– Međusobna pažnja i solidarnost. Moramo biti budni i pratiti dešavanja, i biti spremni na reakciju u svakom trenutku. Pokazati da postojimo i da se ne obaziremo na „zone interesa“, već da nam je javno dobro i univerzitet u javnom interesu u prvom planu. Ali to ne znači da svedemo svoj rad i delovanje samo na univerzitet – moramo pomoći privredi, poljoprivredi, očuvanju kulture i kulturnog nasleđa, očuvanju čistih voda, zemlje i prirode, urbanizmu po meri čoveka.

Naš glas se mora čuti u svim ovim domenima i na terenu – u svakom selu i svakom gradu. I sve nam mora biti blizu, i Sjenica i Topli do, i Kanjiža i Leskovac, i Kladovo i Požega, i zaboravljeni u enklavama Kosova – i naše kolege na tamošnjem univerzitetu. Moramo da radimo istraživanja, analize, i one koje nam nisu mile – o korupciji i zloupotrebi ovlašćenja na svim nivoima.

A borba za nezavisnost sudstva ne sme da bude ostavljena njima samima – jer već prve odluke Ustavnog suda o tome šta se stavlja a šta ne stavlja u razmatranje, pokazuju do koje mere će biti teško ostvariti autonomiju. No, navikli smo na borbu, i spremni smo za maraton, iako se nadamo i studentima sprinterima da nam daju elan i energiju.