„Doživotni navijač Evertona“: Ko je Endi Bernam, koji će najverovatnije biti sledeći britanski premijer?

Takav razvoj događaja se uglavnom očekivao i usledio je nakon višemesečnog pritiska na Starmera, koji je predvodio Laburističku partiju do ubedljive pobede na opštim izborima u Ujedinjenom Kraljevstvu 2024. godine, ali se poslednjih meseci suočavao sa sve većim zahtevima poslanika te stranke levog centra da se povuče.

Njegova najava otvara put da ga u roku od nekoliko nedelja zameni Endi Bernam, koji je bio ministar u vladi Gordona Bruna od 2007. do 2010. godine, a od 2017. do prošle nedelje obavljao je funkciju gradonačelnika oblasti Veliki Mančester.

Mnogi u Laburističkoj stranci smatraju da je Bernam njihova najbolja nada da se suprotstave izazovu koji predstavlja populističko-desna Reformska stranka Ujedinjenog Kraljevstva, na čijem je čelu Najdžel Faraž, piše Gardijan.

Ko je Endi Bernam?

Pedeset šestogodišnji Endi Bernam je veteran laburističkih vlada Gordona Brauna i Tonija Blera, koji je obavljao funkciju gradonačelnika oblasti Veliki Mančester. Na tu novoosnovanu funkciju izabran je nakon dva neuspešna pokušaja da postane lider Laburističke partije 2010. i 2015. godine, pa bi ovo možda mogla da mu bude „treća sreća“.

Na toj poziciji ostvario je značajan uspeh, stekavši nadimak „kralj severa“, zahvaljujući svojim zapaženim intervencijama u specifičnoj politici severozapadne Engleske, kao i zbog nadgledanja ekonomskog procvata gradskog regiona u Ujedinjenom Kraljevstvu, koji beleži najbrži rast.

Gardijan ukazuje da Bernama mnogi u Laburističkoj stranci, uključujući i pripadnike umerenog levog krila, već dugo smatraju rešenjem za probleme stranke, naročito za gubitak podrške u njenim tradicionalnim uporištima među radničkom klasom.

Jedan od njegovih aduta, kako se navodi, jeste, između ostalog, obećanje da će biti drugačiji od svojih prethodnika – nudeći politiku koja razume motive i brige ljudi van Londona, koji se osećaju nečujno i zapostavljeno.

U januaru su mu saveznici Starmera onemogućili povratak u parlament kada se oslobodilo jedno poslaničko mesto u oblasti Mančestera. Međutim, nisu uspeli da ga spreče da postane kandidat Laburističke stranke na vanrednim izborima održanim ovog meseca na severozapadu Engleske, nakon što je lokalni poslanik podneo ostavku.

Njegova pobeda u izbornoj jedinici Mejkerfild otvorila je put njegovom povratku u parlament u Vestminsteru, gde sada ispunjava uslove da postane lider Laburističke stranke, a samim tim i premijer.

Ipak, upravo način na koji je Bernam ostvario pobedu dodatno je istakao njegove kvalifikacije kao mogućeg odgovora na problem sa kojim se Laburistička stranka suočava nakon što joj je podrška naglo opala u dve prethodne vanredne izborne trke za upražnjena poslanička mesta u Vestminsteru.

Ne samo da je prošle nedelje porazio kandidata Reformske stranke UK, već je to učinio ubedljivom razlikom, oživljavajući podršku svojoj stranci u oblasti u kojoj su populisti ostvarili velike uspehe na lokalnim izborima održanim u maju.

Njegove šanse da postane premijer dodatno su ojačane podrškom Vesa Stritinga, bivšeg ministra zdravlja u Starmerovoj vladi, koji je i sam bio zainteresovan za kandidaturu za najvišu funkciju u stranci.

Detinjstvo i mladost

Endi Bernam je rođen u Liverpulu 1970. godine, a odrastao je u Kalčetu, mirnom prigradskom selu u grofoviji Češir, u blizini Varingtona.

Njegovi roditelji su bili čvrste pristalice Laburističke stranke, pa je Bernam još u ranoj mladosti razvio interesovanje za politiku.

Jednom prilikom je objasnio da ga je sa samo 14 godina inspirisala televizijska drama „Momci iz Blekstafa“ da se pridruži Laburističkoj stranci. Serija govori o životu nezaposlenih ljudi u Liverpulu koji žive od socijalne pomoći.

Kako piše BBC, doživotni navijač FK Evertona među prijateljima je ostao upamćen kao izrazito takmičarski nastrojeno dete opsednuto sportom. Bio je i brzi bacač za školski kriket-tim grofovije Lankašir.

U školi, lokalnoj rimokatoličkoj srednjoj školi opšteg tipa, njegov nastavnik engleskog jezika seća se da se Bernam kandidovao kao predstavnik Laburističke stranke na simuliranim školskim izborima i da je pobedio ubedljivom većinom.

Bernam i njegova dva brata bili su prvi u svojoj porodici koji su upisali fakultet, a Endi je studirao engleski jezik na Univerzitetu Kembridž.

U svojoj knjizi „Head North“, Bernam je napisao da je tokom studija „imao poteškoća da se uklopi“ i da se osećao kao „uljez“.

Međutim, s obzirom na to da je ljubitelj muzike – posebno severnoengleskih indi bendova poput The Smiths i The Stone Roses – rekao je da mu je „sve veće interesovanje za mančestersku muzičku scenu dalo identitet i prednost“.

Nakon što je diplomirao, započeo je karijeru u novinarstvu, radeći za stručne časopise.

Politička karijera

U ranim dvadesetim dobio je svoju prvu priliku u politici, radeći kao istraživač za pokojnu Tesu Džovel, tadašnju poslanicu iz izborne jedinice Dulvič i Vest Norvud, koja će kasnije postati ministarka u vladama Tonija Blera i Gordona Brauna.

Uprkos kasnijem preziru prema politici u Vestminsteru, Bernam je brzo napredovao kroz političke redove. Postao je specijalni savetnik ministra kulture Krisa Smita pre nego što je 2001. godine izabran za poslanika grada Lija u oblasti Veliki Mančester.

Bio je zvaničnik u vladi Tonija Blera, a zatim je ušao u kabinet Gordona Brauna kao državni sekretar u Ministarstvu finansija, da bi kasnije obavljao funkcije ministra kulture i ministra zdravlja.

Dok je bio ministar za kulturu, medije i sport, izviždan je tokom komemoracije povodom dvadesete godišnjice tragedije na stadionu Hilsboro kada je u stampedu 1989. poginulo 97 navijača FK Liverpula.

To negodovanje publike podstaklo je Bernama da pokrene to pitanje u kabinetu, što je doprinelo pokretanju druge zvanične istrage o toj tragediji. Tada je rekao da je taj događaj označio „prekretnicu“ u njegovom životu, piše Gardijan.

„Moj put udaljavanja od Vestminstera počeo je tog dana na Enfildu. To je bila prekretnica u mom životu. Iskreno, izgubio sam ljubav prema tome.“

Godine 2010, nakon što je Gordon Braun podneo ostavku posle poraza Laburističke stranke na opštim izborima, kandidovao se za lidera stranke.

Od pet kandidata zauzeo je četvrto mesto, izgubivši od Eda Miliband, ali je narednih pet godina radio na jačanju svoje podrške među članstvom i lokalnim aktivistima stranke.

Godine 2015. pokušao je ponovo, ali je ovog puta ga je porazio Džeremi Korbin.

Kritičari su tvrdili da se „okreće kako vetar duva“, ocenjujući da je svoje stavove prilagođavao političkim okolnostima kako bi povećao šanse za uspeh, te su mu dali nadimak „Kapetan Prevrtljivac“.

Tokom referenduma o Bregzitu podržavao je ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji, a kasnije je izjavio da bi želeo da vidi ponovno pristupanje zemlje evropskom bloku za svog života.

Uprkos tome što je važio za političara bliskog blerovskom krilu desnog centra Laburističke stranke, bio je u opozicionom kabinetu Džeremija Korbina kao ministar unutrašnjih poslova u senci.

Njegovi politički stavovi vremenom su se sve više pomerali ulevo, pa je podržao nacionalizaciju sektora vodosnabdevanja i energetike.

Nije bio među onima koji su podneli ostavku u znak protesta protiv Korbinovog vođstva 2016. godine.

Umesto toga, 2017. godine napustio je parlament kako bi se kandidovao za prvog gradonačelnika oblasti Veliki Mančester.

Pobedio je na izborima sa više od šezdeset odsto glasova, a 2021. godine reizabran je još ubedljivijom većinom.

Kao gradonačelnik je dobio pohvale za transformaciju sistema javnog prevoza u regionu.

Veliki Mančester je pod njegovim vođstvom postao prvi region u Engleskoj izvan Londona koji je vratio autobuski saobraćaj pod državnu kontrolu, istovremeno ga integrišući sa drugim vidovima prevoza pod brendom „Bee Network“.

Među drugim ambicioznim obećanjima bilo je i da se okonča problem beskućništva na ulicama u regionu do 2020. godine iako taj cilj nije ostvaren.

Njegova politička vidljivost dodatno je porasla tokom pandemije kovida 19 kada je optužio konzervativnu vladu Borisa Džonsona da se prema severu Engleske odnosi sa „prezirom“ u vezi sa regionalnim restrikcijama. Tada je, piše Gardijan, osnažen njegov politički „imidž čoveka iz naroda“, koji „jednostavno sluša ljude“. Tada je i dobio nadimak „Kralj severa“.

U braku je sa Holanđankom Mari-Frans van Hil, koju je upoznao tokom studija na Kembridžu, a koja se bavi marketingom, strateškim brendiranjem, kao i humanitarnim radom, zalažući se za ravnopravnost polova, a zanima je i „zelena“ ekonomija, piše Kosmopolitan. Imaju dve ćerke i sina.