Pol Tejlor analizira za Gardijan: Ostavka britanskog ministra odbrane je upozorenje za celu Evropu

Kir Starmer, Emanuel Makron i Đorđa Meloni ponašaju se kao da ih više plaše finansijska tržišta i tržište državnih obveznica nego Rusija.

Dramatična ostavka britanskog ministra odbrane Džona Hilija, podneta u znak protesta zbog Starmerovog oklevanja da značajno poveća ulaganja u odbranu, pokazuje koliko je politički rizično postalo obezbediti sredstva koja su neophodna, piše za Gardijan Pol Tejlor, viši gostujući saradnik u Evropskom centru za politiku.

U oštro intoniranom pismu ostavke, do tada veoma lojalni Hili napisao je Starmeru:

„Niste bili u stanju, a Ministarstvo finansija nije bilo voljno, da obezbedi sredstva koja su ovoj zemlji potrebna za njenu odbranu u vremenu rastućih pretnji.“

On je takođe ukazao na sve veći jaz između ambicija Ujedinjenog Kraljevstva kao jednog od lidera „koalicije voljnih“ — da pruži bezbednosne garancije Ukrajini i obnovi slobodu plovidbe kroz Ormiuski moreuz — i nivoa finansiranja koji je vlada spremna da obezbedi za ostvarenje tih ciljeva.

Sam britanski premijer Kir Starmer nedavno je vrlo otvoreno opisao rizik od novih ratova u Evropi. Tokom posete proizvođaču dronova ovog meseca izjavio je: „Naša obaveštajna procena, kao i procena drugih zemalja članica NATO-a, jeste da bi Rusija mogla da napadne NATO već 2030. godine.“

Moskva već vodi prikriveni rat protiv Evrope kroz sabotaže, atentate, sajber-napade, upade dronovima i kampanje dezinformacija dok je svoju ekonomiju preusmerila na ratne potrebe, trošeći procenjenih osam odsto bruto domaćeg proizvoda na vojsku.

Nevoljnost da se radi finansiranja odbrane dodatno poveća državni dug razumljiva je u vreme ekonomske neizvesnosti, kada su troškovi zaduživanja porasli širom zapadnog sveta. Međutim, takav pristup rizikuje da ostavi evropske oružane snage, koje su godinama smanjivane i zanemarivane, opasno izložene u trenutku kada se Sjedinjene Države pod vođstvom Donalda Trampa postepeno povlače iz evropske bezbednosne arhitekture.

Postoji moguće rešenje za ovu dilemu – zajedničko zaduživanje za potrebe odbrane sa evropskim saveznicima iz NATO-a koji su spremni na takvu saradnju, čime bi se stvorila sigurna finansijska aktiva denominovana u evrima. Finansijska tržišta traže takav instrument još od početka dužničke krize evrozone 2010. godine.

Ideja zajedničkih evropskih obveznica i dalje je politički osetljiva u Nemačkoj, ali je Berlin tokom pandemije kovida pristao na jednokratno zajedničko zaduživanje radi podrške ekonomiji Evropske unije. Obveznice za odbranu morale bi da budu još jedna vanredna mera, opravdana izuzetno ozbiljnom geopolitičkom situacijom. Ne možemo sebi priuštiti da čekamo dok Rusija zaista ne napadne neku od baltičkih članica NATO-a.

Evropska komisija je prošle godine državama članicama EU dala dodatni prostor za zaduživanje u okviru paketa mera namenjenih ubrzanju izdvajanja za odbranu.

Zemljama je dozvoljeno da za vojne potrebe pozajmljuju dodatnih 1,5 odsto BDP-a iznad uobičajenog limita budžetskog deficita od tri odsto, bez rizika od sankcija iz Brisela.

Međutim, evropski komesar za ekonomiju Valdis Dombrovskis prošle nedelje je priznao da većina država ne koristi u potpunosti ovu mogućnost, koja je trebalo da obezbedi dodatnih 650 milijardi evra za odbranu širom kontinenta.

Neki saveznici ipak ubrzano povećavaju vojnu potrošnju — pre svega Nemačka, Poljska i baltičke države — jer imaju relativno nizak odnos javnog duga prema BDP-u i mogu sebi da priušte dodatno zaduživanje.

Na samitu NATO-a u Hagu zemlje članice su se obavezale da do 2035. godine povećaju izdvajanja za odbranu na pet odsto BDP-a. Od toga je 3,5 odsto namenjeno direktnim vojnim troškovima dok je preostalih 1,5 odsto predviđeno za povezanu infrastrukturu, poput puteva, železnica, mostova, luka i aerodroma, za olakšavanje brzog premeštanja trupa i opreme, kao i za zaštitu energetskih i komunikacionih mreža.

Nemačka planira da cilj od 3,5 odsto za osnovne vojne izdatke dostigne već 2029. godine dok je Ujedinjeno Kraljevstvo obećalo da će dostići samo tri odsto, i to tek tokom narednog saziva parlamenta — dakle nakon 2029.

Prema rečima Džona Hilija, predložena britanska dinamika povećanja izdvajanja dovela bi do svega 2,68 odsto BDP-a za odbranu 2030. godine, dok bi Francuska i Italija do kraja decenije dostigle tek oko 2,5 odsto.

Britanski plan ulaganja u odbranu kasni već šest meseci, ostavljajući odbrambenu industriju i međunarodne partnere u neizvesnosti, dok se unutar vlade vode žestoke rasprave između zagovornika većih vojnih izdvajanja i onih koji insistiraju na očuvanju socijalne i budžetske potrošnje.

Te političke podele sada su izbile na površinu ostavkom Hilija.

Kir Starmer mora biti itekako svestan da je njegova prethodnica na mestu premijera Liz Tras bila primorana da podnese ostavku nakon samo 45 dana na funkciji, pošto je njen „mini-budžet“ — koji je obećavao smanjenje poreza i veće zaduživanje — izazvao kolaps funte i državnih obveznica.

Ujedinjeno Kraljevstvo sada plaća „premiju rizika“ u poređenju sa visoko zaduženim zemljama evrozone, delom upravo zbog tog finansijskog haosa – trenutno mora da nudi investitorima 4,92 odsto kako bi oni držali njegove desetogodišnje obveznice, u poređenju sa 3,72 odsto za Francusku, 3,83 odsto za Italiju i 3,05 odsto za Nemačku.

I Francuska mora da bude oprezna prema „čuvarima obvezničkog tržišta“, pošto su Emanuel Makron i njegove vlade koje se brzo menjaju u poslednje dve godine teško uspevale da usvoje budžet u parlamentu bez jasne većine.

Ujedinjeno Kraljevstvo je takođe odlučilo da ne učestvuje u planiranoj Banci za odbranu, bezbednost i otpornost, ostavljajući Kanadu i Luksemburg da predvode stvaranje institucije koja bi mogla da finansira velike odbrambene projekte, i to dodatno u odnosu na nacionalne vojne budžete.

Ako britanska vlada ne sme da se zadužuje sama i ako odbacuje sve oblike zajedničkog finansiranja, onda to ostavlja samo nepopularne rezove u drugim infrastrukturnim projektima ili socijalnoj potrošnji.

Alternativa je prihvatanje propuštanja NATO ciljeva i priznanje da će evropska bezbednost zbog toga biti slabija.

Nije prekasno za hrabru zajedničku strategiju zaduživanja kako bi se zadovoljile hitne evropske potrebe za odbranom. Hrabro žrtvovanje Džona Hilija ne sme biti uzaludno.