Foto: Aleksandar RoknićDrug Deda podignu desnu ruku i njome pozva nekog s kraja kolone. Začuše se glasovi i komešanje, da bi se ubrzo pred nama pojavila grupa domaćih partizana, njih desetak, koju su ka nama sprovodili klonovi iz odreda „Mirko Šipka“. Klonove koji su sprovodili ove borce predvodio je lično drug Mićko. Pozadi su bili drugovi Rambo i Bera, te još njih dvadesetak s puškama na gotovs.
Niko od ovih koje su sprovodili ne beše mi poznat. Bili su naši, to jest njini, to je bilo očigledno, a bilo je očigledno i da su razoružani. Od statusa zarobljenika delilo ih je jedino to što nisu bili vezani. Dođoše pred nas i drug Mićko komandova mirno. Svi stadoše.
„Čije ime izgovorim, da istupi! Koča Popović!“, dreknu, a dva koraka ispred ostalih istupi brka lucidnog pogleda. „Sava Kovačević!“, nastavi drug Mićko i novi brka istupi, samo ovaj nije bio pogleda lucidnog već krvoločnog. „Aleksandar Ranković!“ Sad istupi jedan zalizani, glave kao za spomenik. „Ivan Milutinović! Svetozar Vukmanović! Moša Pijade!“
Dok ih je drug Mićko prozivao, a oni istupali, primetio sam da se Jugoslav Šipka sav uzvrpoljio, kao dečak na seoskoj slavi. Bio je ushićen, da ga ne prepoznaš. Klonovi su, kao i inače, bili hladnokrvni. Makanjić se zbunjen češao po temenu, a ja zevnuh, pošto mi se prispavalo.
„Josip Broz!“, uzviknu drug Mićko, a jedan omanji zalizanko istupi napred. „Ti si Josip?“
„Ja sam, druže“, odgovori taj.
Mićko izvuče pištolj i ovom bukvalno ode glava. „A sad pravi Josip Broz! Nemojte misliti da možete da nas zajebete!“
Preostala četvorica su ćutala. Drug Mićko zviznu prvom po redu još jedan vazdušni metak u glavu i ovaj odlete šest pedalja unatraške.
„Kad završim sa ovima, počeću da kokam vas što ste istupili. Pamet u glavu, odmah da kažete ko je od vas Broz, a imajte na umu da mi to već znamo.“
Uperi zatim pištolj u narednog partizana, međutim, pre nego što je pucao, javi se onaj Koča.
„Druže, evo ga Broz ovde“, reče i pokaza na onog Rankovića.
„Ej, majku ti božiju!“, pobuni se Ranković, a drug Mićko ga odmah skrati za glavu.
„Ostali su nam još Arso Jovanović, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas, to ste vas trojica?“, završi drug Mićko smotru, a jedan od preostale trojice pade na kolena ispred mrtvog Rankovića, odnosno Broza i stade kukati.
„Joj, druže Stari, kako ćemo bez tebe…“
„Druže Marko“, zagrakta Koča, koji je od svih izgleda bio najprisebniji, uključujući klonove, „ponašaj se u skladu sa situacijom!“
„Pa, ponašam se!“, urliknu taj Marko i nastavi da leleče.
„Drugovi, objasnite nam ko ste i šta se upravo desilo. Kao nadrealisti, meni ništa nije čudno, pa tako ni ovo, ali objašnjenje nam dugujete“, obrati se Koča.
(odlomak iz romana „Četres prva: E baš vam hvala 2“)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
