„Ovo je priča o svetu koji je izgubio kurs i nalazi se na uzburkanom moru“: Sajmon Tisdal analizira za Gardijan

Gotovo pre tačno 200 godina, u periodu od 1825. do 1827. godine, moćna eskadra američke mornarice pod komandom komodora Džona Rodžersa upućena je u Sredozemno more kako bi zaštitila američke brodove od napada grčkih korsara i gusara, podseća u kolumni za Gardijan Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator.

Uprkos glasnom zalaganju mlade američke republike za ideale slobode, ta mornarička eskadra nije pružila podršku tadašnjoj grčkoj borbi za nezavisnost od Osmanskog carstva, koja je imala za cilj promenu režima.

Njen jedini, izrazito pragmatičan cilj bio je zaštita američke trgovine, tržišta i poslovnih interesa.

Nakon što je odustao od poziva na narodnu revoluciju u Teheranu, i Trampov rat sa Iranom sveo se upravo na to – na zaštitu američkih ekonomskih interesa.

Iako Sjedinjene Američke Države nisu ratifikovale Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982. godine, koja garantuje pravo na slobodnu plovidbu bez ometanja od strane obalnih država, one su kroz istoriju podržavale princip slobode plovidbe, odnosno mare liberum („slobodno more“), koji je razvio holandski pravnik iz 17. veka Hugo Grocijus.

Odbacujući iranske zahteve, američki državni sekretar Marko Rubio izjavio je u junu da „nijedna država nema pravo da naplaćuje putarine ili takse na međunarodnom plovnom putu“.

Međutim, Tramp je kasnije nagovestio da bi upravo SAD mogle da učine ono što kritikuju i uvedu takve naknade.

Iako je kasnije ublažio tu izjavu, prošlomesečni „Memorandum o razumevanju“ sa Iranom prihvata da Iran, zajedno sa Omanom, ima pravo da ostvaruje prihod od tranzita kroz Ormuški moreuz.

Uprkos nastavku američkih napada i Trampovim sve žešćim pretnjama, taj memorandum za sada ostaje jedina osnova za eventualni budući mirovni sporazum.

Trampov dvosmislen stav odražava širi raspad konsenzusa o „slobodnom moru“, na kojem počiva međunarodno pomorsko pravo, i ubrzava slabljenje međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima.

Tramp smatra da nacionalne države (ili barem SAD) imaju apsolutno pravo da jednostrano deluju u sopstvenom interesu, bez ograničenja koja nameću zakoni, međunarodni ugovori ili obaveza da štite „globalno zajedničko dobro“ otvorenog mora.

Destabilizujuće posledice takvog pristupa, koji sve češće oponašaju i druge države, iz dana u dan postaju sve vidljivije.

Novi pomorski rat 21. veka ne podrazumeva epske sukobe bojnih brodova klase „Bizmark“ niti velike pomorske bitke poput Jitlanda ili Midveja.

Ali njegove linije fronta ostale su iste: odbrana, bezbednost, granice, slobodna trgovina, novac i moć.

Današnji pomorski sukob ima više dimenzija. Jedna od njih jeste širenje posledica presedana nastalog tokom krize u Hormuškom moreuzu.

U Jemenu su pobunjenici Huti, koje podržava Iran, pokrenuli sličnu blokadu moreuza Bab el-Mandeb, na ulazu u Crveno more, tvrdeći da je to odgovor na napade Saudijske Arabije.

Tokom protekle sedmice pogođena su dva naftna tankera, što je dodatno uznemirilo energetska tržišta i nagovestilo mogućnost šire eskalacije.

Još jedna potencijalno ozbiljna pretnja međunarodnim pravilima jeste rasprava koja se nakon krize u Ormuškom moreuzu vodi u Indoneziji o uvođenju naknada za prolazak kroz Malajski moreuz, kojim prolazi oko 22 odsto svetskog pomorskog saobraćaja.

Da li bi i Turska mogla da primeni američko-iranski model i naplaćuje prolaz kroz Bosfor? Ili Španija kroz Gibraltarski moreuz? Posledice po svetsku trgovinu i lance snabdevanja bile bi očigledne. Oko 80 odsto robe kojom se trguje u svetu, mereno količinom, prevozi se morem.

Pored sporova oko pomorske trgovine, sve su učestaliji i otvoreni pomorski sukobi među regionalnim rivalima, naročito u Južnom kineskom moru i vodama oko Tajvana.

Glavni uzrok jeste ekspanzionistička politika Kine, koja je izgradila veštačka, militarizovana ostrva na udaljenim grebenima i povremeno ulazi u sukobe sa susedima, poput Filipina.

Poput SAD, i Peking odbacuje međunarodno pravo kada mu to ne odgovara – posebno presudu Stalnog arbitražnog suda iz 2016. godine, kojom je utvrđeno da kineske teritorijalne pretenzije na veći deo Južnog kineskog mora nemaju pravni osnov.

Kina je prošle sedmice prešla još jednu crvenu liniju kada je jedan njen raketni razarač izveo bojevo gađanje unutar isključive ekonomske zone Japana, oko 180 kilometara od Okinotorija, najjužnijeg japanskog ostrva.

Tokio i Peking već dugo imaju pomorske sporove, ali su tenzije dodatno porasle nakon što je nova japanska premijerka Sanae Takači nagovestila da bi eventualni pokušaj Kine da zauzme Tajvan mogao da izazove vojni odgovor Japana.

Gotovo da ne prođe nijedna sedmica bez izveštaja o kineskim vazdušnim i pomorskim vežbama koje se smatraju pripremama za mogući amfibijski napad na Tajvan.

Činjenica da je ruska fregata pratila kineski ratni brod kod obala Japana ukazuje na još jednog važnog aktera u globalnom pomorskom nadmetanju.

Nekada hvaljena ruska Crnomorska flota pretrpela je velike gubitke od ukrajinskih raketa i dronova od 2022. godine. Njeni brodovi više nemaju kontrolu nad Crnim morem i uglavnom ostaju u lukama.

Kao svojevrsnu kompenzaciju za to, Rusija je proširila takozvane hibridne operacije u „sivoj zoni“ protiv evropskih saveznika Ukrajine. Podmorski gasovodi i komunikacioni kablovi u Baltičkom moru pokazali su se kao posebno ranjive mete.

Rusija je takođe pojačala aktivnosti svojih površinskih brodova i podmornica u severnom Atlantiku, Severnom moru i Lamanšu, gde se sumnja da mapira podvodnu infrastrukturu radi mogućih budućih sabotaža.

Prošlog ponedeljka jedan ruski ratni brod otišao je i korak dalje, održavši retku vežbu sa bojevim gađanjem oko 70 nautičkih milja (oko 130 kilometara) južno od Plimuta, baze britanske Kraljevske mornarice, upravo na prvi dan mandata britanskog premijera Endija Bernama.

To je bio najnoviji u nizu neprijateljskih poteza čiji je cilj provociranje, zastrašivanje i testiranje britanske i evropske odbrane.

Prošlog meseca ruska fregata ispalila je hice upozorenja u blizini privatne jedrilice kod ostrva Vajt. Taj incident može delovati beznačajno, ali kada se sagleda u širem kontekstu sve intenzivnijeg pomorskog sukoba između NATO-a i Rusije, poprima mnogo ozbiljnije i zabrinjavajuće razmere.

Utisak da u međunarodnim odnosima vlada sve veće bezakonje na moru dodatno pojačavaju brojni drugi nedavni incidenti, poput, kako autor navodi, nezakonitog potapanja iranskog ratnog broda od strane Sjedinjenih Američkih Država kod obala Šri Lanke u martu, prošlonedeljnog žestokog sukoba kineskih i filipinskih brodova, Trampovih obnovljenih pretnji da će silom pripojiti Danskoj pripadajuće ostrvo Grenland, kao i bombardovanja civilnih plovila kod obala Venecuele.

Kineska nuklearna podmornica ovog meseca je u južnom Pacifiku izvela probno lansiranje balističke rakete dugog dometa, što je izazvalo oštre reakcije Australije, koja i sama radi na nabavci podmornica na nuklearni pogon.

Sva ta nestabilnost dodatno podstiče ubrzanu globalnu trku u naoružanju. Zato ne čudi što se obnovljena vlada Endija Bernama suočava sa sve većim pritiskom da značajno poveća izdvajanja za odbranu, posebno za Kraljevsku mornaricu, čiji su kapaciteti ozbiljno oslabljeni.

Trenutni britanski planovi uključuju i modernizaciju nuklearnog sistema odvraćanja Trident, koji se zasniva na podmornicama.

Ovaj pomorski sukob koji se odvija na više frontova govori i o nečemu mnogo širem – o tome da se urušavaju vekovima građeni i teško uspostavljeni mehanizmi pomorske saradnje, kao i međunarodne pravne norme i pravila, bilo da je reč o slobodnoj trgovini, bezbednosti na moru, suverenitetu, granicama, ribarstvu, eksploataciji rudnih bogatstava morskog dna ili zaštiti životne sredine.

Sve to, slikovito rečeno, tone pod morskim talasima.

To je priča o svetu u kojem jedna država može da nameće svoju volju manje moćnim i siromašnijim zemljama, umesto da nastoji da postigne njihov pristanak; o svetu u kojem je temeljni koncept globalnog zajedničkog dobra, odnosno zajedničkog prostora, praktično uništen.

To je povratak diplomatiji kroz upotrebu vojne sile u stilu lorda Palmerstona, samo u mnogo većim razmerama. To je priča o svetu koji je izgubio kurs i nalazi se na uzburkanom moru.