„Putin očajan, a upravo takav je najopasniji“: Ruski predsednik ima velike probleme u Ukrajini, nameću se tri pitanja

Naravno, svi oni mogu i da greše. Ali šta ako su u pravu? Kako bi se očajni, u ćošak saterani Putin, u strahu za svoju politiku i ličnu bezbednost, mogao ponašati suočen sa porazom?

Prema dosadašnjem obrascu, verovatno bi eskalirao, a ne kapitulirao. Njegove opcije kreću se od „trolovanja“ Jutjuba do vođenja nuklearnog rata.

Za Ukrajinu su najnovije vesti uglavnom dobre. Koristeći sofisticirane ukrajinske dronove i rakete, uspeli su da nateraju osvajače u defanzivu. Priča se da broj ruskih poginulih i ranjenih dostiže oko 30.000 mesečno. Napredovanje Rusije je zastalo – a na nekim mestima je i potisnuto.

Ukrajinski vazdušni udari duboko na teritoriji Rusije donose rat kući jednom zavaravanom i razočaranom stanovništvu. Sankt Peterburg gori. Nestašice goriva izazivaju paničnu kupovinu. Cene i porezi rastu. Putinova „specijalna vojna operacija“ iz 2022. godine, koja je trebalo da donese brzu pobedu, sada traje duže nego Prvi svetski rat.

Ukrajinci i dalje svakodnevno trpe sve neselektivnije vazdušne napade. Ali u razgovoru za Gardijan prošle nedelje Zelenski je zvučao optimistično da bi se noćna mora mogla približavati kraju. Njegov stav u određenoj meri podržavaju i zapadni stručnjaci.

Džek Votling, specijalista za kopneno ratovanje u Kraljevskom institutu ujedinjenih službi, ovog meseca je napisao da ruska borbena moć na ratištu slabi i da bi prekid vatre mogao biti na dohvat ruke.

„Putinova surovost nadmašena je samo njenom beskorisnošću. Polako, ali sigurno, on gubi svoj rat“, napisao je američki komentator Set Stoder.

Sve to zvuči dobro. Ali pojavljuju se tri nezgodna pitanja, piše kolumnista Gardijana Sajmon Tisdal.

Prvo – da li Putin uopšte shvata da gubi?

Ruski lider je konzervativni, staromodni nasilnik. On i dalje veruje da je Rusija supersila, a ne ono što je postala njegovim delovanjem –  prezrena odmetnička država i kineski klijent.

Putin, koji je van realnosti, ne koristi pametni telefon niti internet. Priča se da se oslanja na uski krug aparatčika, lojalne generale, obaveštajce i državne medije koji mu govore ono što želi da čuje. Ako je to tačno, on će jednostavno nastaviti bez obzira na sve.

Ipak, ova procena otvara drugo, zabrinjavajuće pitanje – šta će Putin učiniti ako i kada njegov kremaljski „mehur“ pukne i kada mu postane jasno da mu preti razoran strateški i lični poraz? Ne treba očekivati da će tražiti mir. Prošle nedelje je s prezirom odbacio ponudu Zelenskog za pregovore o prekidu vatre, uporno ponavljajući svoje ratne ciljeve.

Verovatnija Putinova reakcija bila bi dodatna eskalacija, širenjem aktivne ratne zone van Ukrajine, potencijalno uvlačeći evropske članice NATO-a u otvoreni i neograničeni direktni sukob koji su do sada izbegavale.

U mnogim aspektima, to se već dešava. Otuda i niz hitnih upozorenja evropskih bezbednosnih, obaveštajnih i vojnih šefova o tome kako ruska sabotaža, subverzija i pritisak ubrzavaju kako se Moskva sve više muči u Ukrajini.

„Linija fronta je svuda“, upozorila je šefica MI6 Blejz Metreveli. „Izvoz haosa je karakteristika, a ne greška u ruskom pristupu međunarodnim odnosima.“ To je, rekla je, proizvod Putinovog „agresivnog, ekspanzionističkog i revizionističkog načina razmišljanja“.

Kir Starmer navodi da zapadni obaveštajci veruju da bi Rusija mogla napasti neku NATO zemlju u naredne četiri godine – što čini rasprave o budućem britanskom budžetu za odbranu još važnijim.

En Kit-Batler, šef britanske obaveštajne službe GCHQ, tvrdila je prošlog meseca da se ruske snage „povlače na bojnom polju“. Putinov odgovor je bio pojačavanje pritiska na saveznike i susede Ukrajine, posebno kroz sajber-napade i kampanje tajne dezinformacije. Moskva „neprestano cilja kritičnu infrastrukturu, demokratske procese, lance snabdevanja i poverenje javnosti“, rekla je.

Ruska ofanziva postaje i fizički agresivnija. Učestali su upadi naoružanih dronova i borbenih aviona u NATO vazdušni prostor. Hiljade slučajeva GPS ometanja, koji remete civilno vazduhoplovstvo i pomorsku navigaciju, pripisuju se Rusiji.

Železnička mreža Poljske, koja snabdeva Ukrajinu, bila je sabotirana. Slične napade pretrpeli su i Nemačka i Velika Britanija. Prekinuti su podmorski gasovodi i internet kablovi na Baltiku. U ovom neobjavljenom ratu, norveška kopnena granica sa Rusijom, Severno more i prilazi Severnom Atlantiku postaju nova bojišta.

Proširujuće bojište ima i snažnu geopolitičku dimenziju. EU je nakon novih sankcija Rusiji prošle nedelje konačno otvorila formalne pregovore o članstvu sa Ukrajinom. Na sledećem NATO samitu očekuju se nove potvrde solidarnosti uprkos kolebanju SAD.

Na istočnoj granici Evrope, posebno u Moldaviji i Jermeniji, ruski uticaj je potisnut. Poraz Viktora Orbana u Mađarskoj bio je veliki udarac za Putina i proruske populističko-nacionalističke snage. Zapadni Balkan je sledeći poligon za testiranje.

Centar za demokratiju i otpornost navodi da se očekuje dalje intenziviranje ruskih hibridnih operacija širom Evrope. Ključni cilj je podrivanje koordinisanog zapadnog delovanja širenjem straha i konfuzije.

Uskoro bi, sugeriše se, evropske države mogle da budu primorane da prestanu sa pojedinačnim odgovorima, da priznaju da su kolektivno napadnute i da uzvrate nametanjem većih „direktnih, asimetričnih troškova“ Rusiji.

Usred najvećeg planiranog naoružavanja Evrope od 1930-ih, samo je mali korak do direktnog istočno-zapadnog vojnog sukoba.

Što je snažniji otpor, to Putinova reakcija može postati ekstremnija. Njegova prvobitna odluka da rizikuje sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu nije bila racionalna. Od tada se oslanja na groteskne pešadijske juriše „ljudskim talasima“, masovne otmice dece, nebrojene ratne zločine protiv civila, nepromišljene napade na nuklearne elektrane i „poremećene“ udare hipersoničnim balističkim raketama.

To nisu postupci normalne, staložene osobe. Zato, kada bivši predsednik Dmitrij Medvedev, Putinov glasnogovornik, preti Evropi nuklearnim oružjem, što često čini, ta krajnja vrsta ludila ne može se u potpunosti isključiti.

Kako se ovo završava? Možda se i ne završava. Treće nezgodno pitanje koje proizilazi iz Putinove posrnule kampanje u Ukrajini odnosi se na oblik bilo kakvog budućeg „mirovnog“ sporazuma.

Ukrajina i Evropa žude da se sve zaustavi. Svestan toga, Putin bi mogao da pokuša da zamrzne sukob dok se reorganizuje i ponovo naoružava; ili bi mogao da prihvati ponudu Zelenskog za prekid vatre bez iskrene namere da postigne trajno rešenje.

Tu leži velika opasnost za Kijev. Javni pritisak da se vojska povuče kući i održe novi izbori mogao bi da naruši krhko jedinstvo Ukrajine. Ako bi se činilo da ruska pretnja slabi, evropske vlade bi mogle smanjiti vojnu pomoć. Prekid vatre bez čvrstih, unapred dogovorenih bezbednosnih garancija mogao bi učiniti Ukrajinu ranjivijom, a ne sigurnijom na novu agresiju.

Trenutni zapadni optimizam možda je pogrešan. Ipak, važno je podsetiti se da je jedan čovek glavni uzrok sve ove patnje i stradanja – ne istorija, geografija, identitet ili ideologija. Ruski narod ima odgovornost prema Ukrajini, svetu i samom sebi da ga ukloni s vlasti, kako je ranije ovde već izneto.

Bez Putina, sve je moguće. Sa njim, to je rat bez kraja.