„Rečnikom bejzbola Tramp je 0 od 3“: Sajmon Tisdal o neuspesima Bele kuće i „nametljivim budalama“

Dok se primirja raspadaju, ogromni brojevi civila ginu ili beže, a ratovi koje je Donald Tramp započeo, podstakao ili obećao da će rešiti besne bez kontrole. Nema sumnje kojoj kategoriji on pripada.

Rečnikom bejzbola, u Ukrajini, Iranu-Libanu i Izraelu-Palestini, Tramp je „0 od 3“, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Hvalio se da jedino on može da postiže sporazume i donese mir. Nije isporučio ni jedno ni drugo. A svojim neuspesima uglavnom samo pogoršava situaciju.

Herojsko doba diplomatije iz 19. veka, koje su obeležili Meternihov „koncert Evrope“ zasnovan na ravnoteži velikih sila i Dizraelijev balkanski „mir sa čašću“, danas je istorija.

Ipak, nije prošlo toliko mnogo vremena otkako su dobitnici Nobelove nagrade za mir, poput generalnog sekretara UN Kofija Anana i finskog diplomate Martija Ahtisarija, ili američkog senatora Džordža Mičela, koji je posredovao u postizanju Sporazuma na Veliki petak u Severnoj Irskoj, pomagali u rešavanju naizgled nerešivih sukoba širom sveta.

Gde su danas naslednici Dezmonda Tutua, Andreja Saharova ili Jicaka Rabina kada su najpotrebniji?

Danas primirja propadaju zabrinjavajuće često. Najnoviji pokušaj u Libanu doživeo je neuspeh ove nedelje.

Druga, poput primirja između Izraela i Irana, krše se gotovo svakodnevno. U Sudanu primirje čak ni ne postoji. Zašto je postalo toliko teško okončati „večite ratove“?

U vreme rekordnog nivoa globalnih sukoba, jedan od ključnih razloga jeste nedostatak uglednih i nepristrasnih posrednika, kao i političara spremnih da preuzmu rizik.

Razlika u sposobnostima između, recimo, Ričarda Holbruka, američkog diplomate koji je pomogao da se okonča rat u Bosni i Hercegovini, i Trampovih amaterskih izaslanika, Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera, slična je razlici između fudbalskog kluba Arsenal i rekreativne ekipe koja igra nedeljom u parku.

Činjenično gledano, diplomatski bilans Donald Trampa je veoma loš. Obećao je da će rat u Ukrajini okončati za jedan dan, a on sada ulazi u petu godinu.

Otvoreno je stao na stranu Rusije, rekao je ukrajinskom predsedniku Zelenskom da „nema karte u rukama“ i smanjio isporuke oružja.

Međutim, Tramp je precenio sopstvene mogućnosti, a potcenio sklonost ruskog predsednika Vladimira Putina da krši dogovore, kao i otpornost Ukrajine.

Tokom pregovora u Moskvi, zvaničnici Kremlja lako su nadigrali lakoverne Vitkofa i Kušnera. Na njihovu sramotu, ovaj dvojac još uvek nije posetio Kijev.

Tramp je, nakon što je izgubio obraz, izgubio i interesovanje. Uveren da se tok rata menja u njegovu korist, Zelenski sada predlaže primirje koje će Putin, sudeći po dosadašnjem ponašanju, verovatno odbiti.

Nakon što je u februaru nezakonito napao Iran, Tramp je u aprilu proglasio primirje, iako nijedan od njegovih glavnih ciljeva nije bio ostvaren, a moreuz Ormuz je uglavnom ostao zatvoren za pomorski saobraćaj.

Kršenja primirja događaju se svakodnevno, mlitavi „mirovni pregovori“ preko nejasnih posrednika ne donose rezultate, a svetska ekonomija posrće. Još jednom je Donald Tramp potcenio složenost situacije, precenio moć grube vojne sile da promeni političku realnost, oslonio se na sopstvene (veoma loše) instinkte, zanemario evropske saveznike i uzalud pokušao da ostvari brzu i laku pobedu.

Sada se suočava sa dugotrajnim sukobom, pobunom u Kongresu i nezadovoljnom javnošću.

U međuvremenu, u Gazi, navodno istorijski uspeh koji je Tramp proglasio prošlog oktobra, kada je postignuto primirje i oslobođeni izraelski taoci, danas deluje prilično isprazno. Njegov plan od 20 tačaka, zasnovan na razoružavanju Hamasa, brzo je doživeo neuspeh.

Njegov „Odbor za mir“ i grandiozne ideje o obnovi Gaze nemaju kredibilitet. Stvarnost su i dalje kontinuirana i neoprostiva patnja Palestinaca i širenje izraelske vojne okupacije.

Sada Trampov saveznik, izraelski premijer Benjamin Netanyjahu, u južnom Libanu radi ono što je prethodno radio u Gazi – stvara opustošenu i gotovo ispražnjenu teritoriju – čime dodatno otežava postizanje američko-iranskog sporazuma. Prošle nedelje dvojica lidera navodno su se žestoko posvađala.

Trampovi uzastopni neuspešni pokušaji rešavanja sukoba odražavaju mnogo širi problem. Poslednjih godina primirja i prekidi vatre dolazili su i prolazili u kriznim područjima poput Jemena, Mjanmara i Demokratske Republike Kongo, ali bez trajnih političkih rešenja.

U Sudanu, nakon više od tri godine građanskog rata, još uvek nije moguće postići čak ni dogovor o humanitarnoj pauzi, a kamoli o prekidu neprijateljstava.

Duboko nepoverenje između zaraćenih strana zajednički je imenitelj gotovo svih ovih sukoba. Tome se pridružuju tvrdoglava nepopustljivost i pogrešno uverenje da je moguća potpuna pobeda jedne strane na račun druge.

Hronična nesposobnost da se ratovi trajno okončaju često proizlazi iz odsustva organizovanih i međunarodno priznatih mirovnih procesa.

Gotovo su zaboravljena vremena kada su ovlašćeni izaslanici Ujedinjene nacije pregovarali sa svim stranama, formirali radne grupe i predlagali postepene mere za izgradnju poverenja i jasne vremenske okvire za mir.

Postojalo je i dugo razdoblje kada su američki državni sekretari, poput Henrija Kisindžera, Vorena Kristofera i Džona Kerija, vodili intenzivnu „šatl diplomatiju“ u potrazi za mirovnim rešenjima. Nasuprot tome, današnji državni sekretar Marko Rubio, ambiciozan političar koji se ne opterećuje previše principima, uglavnom stoji po strani i potvrđuje svom predsedniku da je u pravu čak i kada nije. Izgleda da su jedino Tramp i Rubio bili iznenađeni što je Hezbolah, koji je bio isključen iz mirovnih pregovora pod pokroviteljstvom SAD, odbacio najnoviji sporazum o prekidu vatre u Libanu.

Tvrdokorna i teško rešiva priroda savremenih sukoba odražava stanje današnjeg sveta. U međunarodnom poretku bez opšteprihvaćenih pravila, gde velike sile i nedržavni akteri s prezirom gledaju na međunarodno pravo i međunarodne sudove, pitanja rata i mira postaju sve haotičnija.

Za režime koji bez skrupula nastoje da maksimalno uvećaju sopstvene nacionalne interese, nijedan sporazum nije svetinja, a nijedno kršenje dogovora nije dovoljno sramotno da bi izazvalo posledice. U svetu bez pravila, mirovni sporazumi na kraju ne mogu biti ni sprovedeni ni garantovani.

Institucionalna slabost dodatno se pogoršava zbog korumpiranosti i površnosti političara. Instrumenti „meke moći“, dijalog, razum i ubeđivanje, moralni principi i istorijski kontekst sve više gube vrednost i nailaze na prezir.

Umesto toga, prednost se daje demonstraciji sile, trenutnim rezultatima i bombastičnim izjavama koje pomeraju tržišta.

U ovom nepoetičnom pustošu, „dugoročno“ je gotovo stran pojam, a istina i pravda deluju kao izgubljene stvari. Čak je i mir postao relativan pojam u vremenu kada ratoborni američki predsednik, koji je bombardovao više zemalja, može da tvrdi u duhu novogovora iz 1984. da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir.

Beskrajna i uzaludna prepucavanja oko prekida vatre skreću pažnju sa strašnih posledica koje sukobi ostavljaju na obične ljude i sa snažnih humanitarnih razloga za zaustavljanje nasilja. Od početka rata s Iranom, prema izveštajima, poginulo je najmanje 3.468 ljudi, više od 26.500 je ranjeno, a milioni su raseljeni.

Pažnja je, na primer, skrenuta sa još uvek nerazjašnjenog bombardovanja osnovne škole u Minabu 28. februara, kada su, prema navodima, američke snage usmrtile više od 100 dece. Ako se sukob ponovo rasplamsa u punom obimu, uslediće nova zverstva i još više bespotrebne ljudske patnje.

Civilne žrtve nastavljaju da rastu širom Bliskog istoka. U Libanu, gde su hiljade ljudi izgubile život uprkos prethodnom (neuspelom) primirju, UNICEF je pružio pregled poslednje nedelje maja, navodeći da je tada ubijeno ili ranjeno 77 dece.

Takve tragedije podsećaju na strahote masovnog stradanja beba i dece na vrhuncu rata u Gazi. Tih 77 slučajeva predstavljaju 77 podsetnika da pregovori o primirju nisu političke predstave za samohvalu niti zabava za društvene mreže, kako to sugerišu Trampovi svakodnevni komentari, već hitna pitanja života i smrti.

Nijedan od ovih ratova na kraju neće biti okončan vojnom silom. Nije reč o tome ko poseduje najveće bombe ili ko može da proglasi sumnjivu pobedu, gospodine Trampe. Reč je o ljudskim životima. Kao što je kroz istoriju uglavnom bio slučaj, upravo diplomatija – profesionalna, aktivna, vešta i dobro uvežbana diplomatija – otvara put ka miru, zaključuje Tisdal.