„Cunami mraka na Zapadu, ali pad rejtinga tri otrovna saborca možda donosi promenu“: Sajmon Tisdal analizira za Gardijan

Veliki sukobi u Evropi i na Bliskom istoku i šteta koju uzrokuju desno-levičarski ekstremizam, stagnirajuće ekonomije, nejednakost, korupcija, terorizam, rasizam, velike tehnološke kompanije, masovna izumiranja i klimatska kriza stvaraju zajedničke noćne more, piše spoljnopolitički komentator Sajmon Tisdal u analizi za Gardijan.

Sve veći broj ljudi jednostavno odbija da se lično angažuje u aktuelnim događajima putem medija, smatrajući ih previše anksioznim (tako da verovatno neće čitati ovo). U istraživanju Rojters instituta od prošle godine, 40 odsto ispitanika u oko pedeset zemalja reklo je da ponekad ili često potpuno izbegavaju vesti, što je porast od 29 odsto u odnosu na 2017. godinu.

Intenzivna negativnost karakteriše evropsko i u manjoj meri severnoameričko političko raspoloženje. U Francuskoj, 90 odsto ljudi koje je ispitao Ipsos veruje da je njihova zemlja na pogrešnom putu. U Britaniji 79odsto; u Nemačkoj 77 odsto; u SAD 60 odsto.

Evropljani se osećaju slično tmurno u pogledu šire, globalne slike, za razliku od Kineza, Saudijaca i Nigerijaca koji su uglavnom optimistični, prema istraživanju GlobeScan-a.

Ankete Pju istraživačkog centra u 25 zemalja prošle godine pokazale su da se SAD, Rusija i Kina, od strane većine, ali ne svih, vide kao najveće međunarodne pretnje. Za Turke, na primer, Izrael je glavna pretnja; za Grke su to Turci. Stvar postaje još zbunjujuća. Kanada je jedna od nekoliko zemalja u kojima većina smatra SAD i glavnom pretnjom, i glavnim saveznikom.

Razočaranje demokratijom i nezadovoljstvo političkim liderima je sveprisutan, polarizujući zapadni fenomen. Podele se učvršćuju. Kir Starmer sa rejtingom odobravanja od 27 odsto prema Statista-i, bori se za opstanak. Pa ipak, nemački kancelar Fridrih Merc i francuski predsednik Emanuel Makron još su manje popularni, sa podrškom od 19, odnosno 18 odsto.

Donald Tramp je pao na oko 38 odsto podrške, zaostajući za svojim neprijateljem, kanadskim premijerom Markom Karnijem sa 54 odsto. U Rusiji, istorijski naduvane ocene Vladimira Putina sada su znatno probijene. Podaci o Siju Đinpingu su nepouzdani; u Kini je slobodno izražavanje mišljenja opasno. Indija je izuzetak. Većina iskreno obožava premijera Narendru Modija.

Neapatična alternativa isključivanju je prelazak na antistatus kvo stranke koje, u stvari, žele da dignu sistem u vazduh. Tu spadaju radikalni levičari poput Nepokorne Francuske i ultradesničarskih nacionalističkih populista poput Alternative za Nemačku, Reformske stranke Ujedinjenog Kraljevstva i Maga Republikanaca. Ali oni uglavnom nude bes, a ne odgovore, što je za sada mnogo depresivnije.

Kako bi se ovaj cunami mraka – ovaj nedostatak nade – mogao preokrenuti? Potrebni su pozitivni primeri. A slučajno se ohrabrujuće promene naziru u tri zemlje – Rusiji, Izraelu i SAD – u centru velikih globalnih previranja u poslednjoj deceniji. Promene u vođstvu koje stavljaju Putina, Benjamina Netanjahua i Trampa na stranu – glavne jahače oluje – mogle bi mnogo da doprinesu promeni duha vremena.

Uzmimo prvo Rusiju. Putinovo predsedništvo nikada nije izgledalo tako ranjivo od njegove potpune invazije na Ukrajinu pre više od četiri godine. Njegova „specijalna vojna operacija“, za koju je zamišljao da će doneti brzu pobedu trajala je duže od Velikog otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza protiv nacista, sa kojim ga poredi. Procenjuje se da je poginulo najmanje 350.000 ruskih vojnika.

Rat nanosi neodržive ekonomske troškove Rusiji, što je pogoršano zapadnim sankcijama. Cene i porezi su porasli dok zvanična ograničenja interneta pokušavaju da uguše kritike. To je takođe neizbežno nacionalno poniženje. Ukrajina ne samo da preživljava, koristeći inovativnu tehnologiju dronova, već se više nego dobro drži na bojnom polju. Sramotno je to što je godišnja parada povodom Dana pobede na Crvenom trgu smanjena zbog straha od vazdušnog napada.

Nedavni izveštaji sugerišu da Putin, koji je ograničio svoje javne nastupe i za koga se kaže da se suočava sa neslaganjem među rivalskim klanovskim šefovima i „sekurokratama“ koji ga održavaju na vlasti, strahuje od atentata ili puča. Ovo bi mogla biti dezinformacija koju je plasirao Zapad, usmerena na destabilizaciju režima. Tačno ili ne, Putinova izjava prošle nedelje da se rat „bliži kraju“ bila je odgovor, mada dvosmislen, na sve veći unutrašnji pritisak.

Netanjahu, još jedna centralna figura u nedavnim geopolitičkim i vojnim sukobima, takođe je u potencijalno „neizlečivoj“ nevolji. Izraelski premijer s najdužim stažom suočava se sa izbornim obračunom dok opozicione stranke udružuju snage kako bi srušile njegovu vladajuću ekstremno desničarsku koaliciju. Nacionalni izbori moraju biti održani do kraja oktobra – i sve će se vrteti oko „Bibija“.

Problemi uključuju Netanjahuov neuspeh da spreči terorističke masakre 7. oktobra 2023. i naknadno odbijanje da sprovede potpuno nezavisnu istragu; njegovo prekršeno obećanje da će „uništiti“ Hamas u Gazi, gde je optužen za ratne zločine; njegovo navodno potkopavanje izraelskog pravosuđa i demokratskih procesa i njegovo često odlagano suđenje za korupciju.

Međutim, trenutno, Netanjahuova odluka zajedno sa Trampom da započne katastrofalni rat u Iranu, zajednički neuspeh SAD i Izraela do sada, da eliminišu teheranski nuklearni program i rakete, globalni haos koji je rezultat zatvaranja Ormuskog moreuza i njegovo vođenje još jednog „večnog rata“ i ilegalne okupacije u Libanu oblikuju stavove birača. Možda će se boriti da preživi njihovu presudu.

Trampu jedva da su potrebni protivnici. On je svoj najgori neprijatelj. Nonšalantno ignorišući ekonomske teškoće koje su njegov fijasko sa Iranom nametnule Amerikancima sa nižim prihodima, on izdaje upravo one ljude koji su ga izabrali. Trampova nepredvidljiva spoljna politika – njegovi trgovinski ratovi, poricanje klimatske krize, zloupotreba evropskih i NATO saveznika, pretnje imperijalnim osvajanjem i ulizivanje „jakim“ diktatorima (što se ponovo videlo u Pekingu) – uveliko je doprinela razočaranju na Zapadu, javnom pesimizmu i osećanju beznađa.

Ali takva pitanja ne odlučuju američke izbore. Uvek je ekonomija ta koja presuđuje, glupane. A pošto Tramp to kvari, postoji velika šansa da će republikanci izgubiti kontrolu na novembarskim srednjoročnim izborima nad Predstavničkim domom, a moguće i nad Senatom. Pobede demokrata bi ograničile Trampovu moć da nanosi štetu i mogle bi nagovestiti njegov impičment. Nazire se period „hromog predsednika“.

Putin svrgnut, Netanjahu poražen, Tramp obezličen i ometen. Ako bi se to dogodilo, svet bi se osećao kao veoma drugačije mesto. Istina je da čak i u postputinovskom Kremlju, isti korumpirani, represivni, destruktivni režim može ostati na snazi. Ali svaki predsednički naslednik bi verovatno pokušao da okonča Putinov razarajući rat za dobrobit Rusije, ako ne i za dobrobit Ukrajine.

U Izraelu, Netanjahuov odlazak ne bi promenio opsesiju bezbednošću posle 2023. godine. Ali pod pretpostavkom da su krajnje desničarske stranke isključene iz sledeće vlade, današnje ekstremno iscrpljivanje, progon i oduzimanje imovine Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali bi se, nadamo se, smanjilo.

Izolovani Israel, čiji je ugled ozbiljno narušen, odavno je trebalo da sprovede nacionalno preispitivanje o tome kakva zemlja zapravo želi da bude. A Benjamin Netanjahu poput Vladimir Putina odavno je trebalo da se suoči sa Međunarodnim krivičnim sudom.

Šta budućnost posle izbora na sredini mandata nosi za Donald Trampa? Mogao bi biti ustavno uklonjen s funkcije. Možda će ostati, nastavljajući da besni, galami i postaje sve nevažniji. Trump bi i dalje mogao da preti novim vojnim „avanturama” u inostranstvu. Ali kada karavan nastavi dalje, čak i Aleksandri i Napoleoni ostaju zaboravljeni iza njega.

Jedno je sigurno – kraj Trampove „vladavine grešaka” pomogao bi da se svet oslobodi otrovne atmosfere. Oslobođeni njega i njegova dva otrovna saborca, demoralisani i ugušeni narodi Zapada mogli bi ponovo da prodišu. Nada i samopouzdanje bi se obnovili. Konačno bi postojali razlozi za optimizam i vedrinu.