EPA/CRAIG HUDSON / POOLOd mnogih šala koje je kralj Čarls izgovorio tokom svoje posete Vašingtonu, ona koja se odnosi na definitivno anglo-francusko takmičenje za vlast nad Novim svetom u 18. veku bila je najoštrija.
Govoreći na državnom banketu u Beloj kući, Čarls se okrenuo Donaldu Trampu i rekao: „Nedavno ste komentarisali, gospodine predsedniče, da bi, da nije bilo Sjedinjenih Država, evropske zemlje govorile nemački. Usuđujem se da kažem da nije bilo nas, govorili biste francuski!“
Da li je Tramp shvatio? Ko zna? Generalno govoreći, istorija, čak ni njihova sopstvena, nije omiljena tema većine Amerikanaca. Kao narod koji gleda u budućnost, oni se ne zadržavaju na prošlosti, niti žude za iluzornim blagodetima nekadašnje slave.
Dok generacije Britanaca i dalje tonu u nostalgiju za Spitfajerima, Čerčilom i Verom Lin (i pobedom nad Francuzima), Amerikanci obično traže nove metaforičke planine za penjanje. Njihov pogled je u celini pozitivan. Osim što se pod Trampom izvio u oživljenu, ružnu verziju američkog imperijalizma „manifesta sudbine“, piše u analizi Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.
Na svoj tihi, nenametljivi način, Čarls je imao mnogo toga da kaže o svemu tome. Obraćajući se Kongresu, nije uputio Trampu ozbiljne kritike kojima su se mnogi u Britaniji (uključujući i mene) nadali.
S obzirom na ustavna i politička ograničenja, ipak je to bio hrabar nastup. Čarls je možda uspeo da privremeno ublaži trenja između SAD i Velike Britanije. Ali njegovo veće dostignuće je bilo da podseti Amerikance, veoma nežno, ko su, odakle dolaze i koliko bi mnogo bolje mogli i trebalo da rade.
Blago rečeno, SAD, predvođene svojim maničnim predsednikom i Republikanskom strankom, već neko vreme se ponašaju neuobičajeno. Čarlsov ponuđeni protivotrov bio je smiren, melem – i perspektiva. On je pružio zrelo, znalačko sočivo kroz koje se može sagledati, uzdići iznad i gledati dalje od iskušenja i nevolja Trampove ere.
Izrazio je verovanje u SAD da su Amerikanci u opasnosti da izgube. Govorio je o jedinstvu kao suštinskom uslovu uspeha. Naglasio je da je ono što SAD rade važno svuda. Čarlsova suptilna, preko potrebna lekcija iz istorije možda je učinila više nego što je Tramp ikada da bi se SAD ponovo osećale velikim.
Reakcija demokrata i mnogih republikanaca u fragmentiranom Kongresu bila je značajna. Iznova i iznova ustajali su zajedno da aplaudiraju kraljevom očigledno iskrenom uverenju, implicitnom, a ne eksplicitnom, da će SAD ovo prebroditi, da će se urazumiti, da će ponovo otkriti svoje principe, da će ponovo težiti da deluju kao moralna sila dobra – njegovom uverenju da će se noćna mora završiti kao što to istorija pokazuje da noćne more uvek čine.
Sećate li se Magne karte? Ta engleska povelja iz 1215. godine, koja je ograničavala moć kraljeva, bila je uzorak za osnivače SAD i citirana je najmanje 160 puta u slučajevima pred Vrhovnim sudom SAD, rekao je Čarls. Ona je uspostavila „princip da je izvršna vlast podložna kontrolama i ravnoteži“.
Ko bi mogao da propusti veštu aluziju ovog kralja iz stvarnog života na nametljivosti arogantnog pseudo-kralja u Beloj kući? Demokrate sigurno nisu. Stajali su i navijali.
Sećate li se Povelje o pravima iz 1688. godine, proizvoda engleskog građanskog rata i borbe za parlamentarni suverenitet? Delovi tog teksta su doslovno preuzeti i uključeni u Povelju o pravima SAD iz 1791. godine, primetio je.
Ovde je bila iskrena kraljevska podrška za one koji se plaše da današnje građanske slobode u SAD postaju žrtve reciklirane tiranije. Sećate li se 11. septembra, četvrt veka kasnije? Zemlje NATO-a poput Britanije svakako se sećaju, rekao je Čarls. Takođe se sećaju kako su se okupile oko SAD. Neizrečena poruka – cenite podršku i lojalnost Velike Britanije i vaših evropskih saveznika. I uzvratite. Pomozite Ukrajini.
Kraljeva sećanja na prethodne kraljevske turneje dodatno su poslužila osvežavanju kolektivnog američkog istorijskog pamćenja – i ističu njegovu temu – da bez obzira koliko je velika ili jaka, nijedna zemlja ne može dugo sama.
Čarlsova majka Elizabeta II bila je dobar prijatelj svakog predsednika od Ajzenhauera. Takve veze, sugerisao je, odražavaju duboke, trajne veze između dva naroda. SAD, iako uspešna, nezavisna nacija, ostale su ukorenjene u Britaniji i Evropi. I, skoro da je rekao, nikada to ne zaboravite!
Na neki način, to je bilo očigledno, banalno, čak i manipulativno. Ali entuzijastična reakcija u Kongresu i američkim medijima sugerisala je da su Amerikanci – njihov nacionalni osećaj da je njihovo „ja“ pod svakodnevnim napadom, njihovi strahovi za budućnost sve izraženiji, njihovi živci iscrpljeni i životi poremećeni beskrajnim Trampovim traumama i napadima besa – očajnički morali da to čuju.
Džordž Kening, britanski ministar spoljnih poslova 1826. godine, čuveno je „prizvao Novi svet da bi popravio ravnotežu Starog“. Čarlsovom potvrđujućom posetom, „Stari svet“ je uzvratio uslugu.
Istina je. Politički, kao i istorijski, Trampova vladavina je radikalno izbacila SAD iz ravnoteže. Polovina zemlje, izgleda, misli da je u ratu sa unutrašnjim neprijateljem i nezahvalnim, proždrljivim stranim saveznicima. Druga polovina očajava zbog predsednika koji aktivno potkopava demokratske vrednosti i zakone za koje su se pobunjeni kolonisti borili pre 250 godina i na kojima počiva američki Ustav – i legitimitet SAD u svetu.
Kralj Čarls je otišao u Vašington da spase Britaniju. Svojim primerom i skromnim savetima pokazao je SAD kako da se spasu.
Hoće li Amerikanci poslušati njegovu poruku? Hoće li shvatiti lekcije iz istorije ozbiljno? Ili će se sve ispostaviti kao privremeni bljesak, prolazni trenutak dobre volje i lepih manira, puka rupa u oblacima? Čim je Čarls napustio Vašington, Tramp je predvidljivo počeo da iskorišćava njihove privatne razgovore da bi opravdao svoje gluposti u Iranu.
Rat u Iranu – jedva pomenut tokom ove posete iz straha od erupcija – je lakmus test. Ako bi Trampova administracija usvojila Čarlsov smiren pristup, povukla se i nepristrasno ispitala istoriju ovog besmislenog sukoba, sećajući se antidemokratskog Mosadekovog puča CIA-e 1953. godine, uspostavljanja šahove diktature i dugih decenija iracionalnog ocrnjivanja, međusobnog ostrakizma i sankcija koje su usledile nakon revolucije 1979. godine – uključujući podršku SAD ratu agresije Sadama Huseina 1980-ih i dugom, smrtonosnom izraelskom ratu u senci – možda bi sada delovala drugačije.
Pošto mu se očigledno sviđa britanski način rada – i u duhu Čarlsove posete – Tramp bi trebalo da sledi britanske recepte, a ne da ponovo započinje rat. Deeskalirajte, vodite bezuslovne pregovore u dobroj veri i ponudite prekid sankcija i diplomatsku normalizaciju u zamenu za iransko obećanje da će odustati od razvoja nuklearnog oružja i zatvoriti regionalne posrednike. To je dogovor koji svi čekaju. To je jedini koji će se održati.
Ako bi Tramp u dugoročnoj perspektivi odlučio da to uradi, mogao bi sa zakašnjenjem vratiti SAD na pravu stranu istorije. I kralj ili ne, svet bi imao razloga da slavi nedelju kada je gospodin Vindzor otišao u Vašington.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
