Zamislite da ste jedan od hiljada američkih marinaca sa komandantom poput Trampa, kome još neprijatelji trebaju?

Ipak, takva sebična eskalacija, čak i ako je prividno ograničena u trajanju i obimu, mogla bi sama po sebi da se pokaže katastrofalnom i za njega i za američki narod, ukazuje spoljnopolitički komentator Sajmon Tisdal u analizi za Gardijan.

Setite se šta se dogodilo u prethodnim američkim vojim intervencijama. Ukratko, on je uhvaćen u moderni „bezizlaz“. Izaberite sopstvenu metaforu za glupost. Tramp je zbunjen, uhvaćen u sopstvenu zamku, između čekića i nakovnja, i bez ikakve opcije za izlaz. Potok o kojem je reč je, naravno, Ormuski moreuz.

Čvrsto usađen u svom čudnom paralelnom univerzumu, Tramp tvrdi da je rat skoro dobio, da Iran traži mir i da pregovori dobro napreduju.

U stvarnom svetu, Iran i dalje ratuje na svim frontovima, Izrael i dalje bombarduje, Ormuski moreuz ostaje uglavnom zatvoren, a iranski saveznik Huti u Jemenu priključio se ratu, napadajući Izrael i potencijalno blokirajući trgovačke rute Crvenog mora.

SAD i Iran iznose maksimalističke zahteve, ali nema znakova stvarnih pregovora. Oni su čak dalje udaljeni nego pre Trampa, podstaknuti od strane Benjamina Netanjahua, nakon što je diplomatija prošlog meseca odbačena.

U nekom trenutku, uskoro, Tramp će biti prinuđen da se suoči sa ogromnom razlikom između onoga što želi i onoga što je ponuđeno. Tada bi mogao da se okrene gomilanju trupa u Zalivu i naredi kopnene napade.

Kako je došlo do ovoga? Neverovatno je pomisliti da, nakon sveg smrtnog stradanja i agonije u Iraku i Avganistanu, američki predsednik ponovo ozbiljno razmatra kopnene trupe na Bliskom istoku.

Još je zadivljujuće što je u pitanju Tramp, bučan kritičar skupih stranih avantura. Ipak, ovo nije nesrećna slučajnost, niti slučajna nesreća.

Ovo je rezultat namerne politike. Ako se SAD suočavaju sa nemogućim izborima, odgovornost je u potpunosti Trampova, iako će sigurno krivicu svaliti na druge. Pit Hegset, problematični „vojni vođa iz stripa“ Pentagona, nalazi se na njegovoj meti.

Ignorišući činjenice na terenu, Bela kuća i dalje izbacuje laži i bombastične tvrdnje. Tramp je očigledno u poricanju, tvrdeći da je promena režima već postignuta ubistvima. Ima tu čudnu naviku da se ponaša kao posmatrač, odvojen od haotičnih događaja koje sam pokreće.

Ponaša se kao da globalni energetski šok, očajni neuspeh SAD da zaštite Hormuški moreuz i saveznike u Zalivu, nepokolebljivi otpor Irana pod vatrom i izostanak predviđene popularne pobune u Teheranu nemaju nikakve veze s njim.

Ne razume da Iran vodi asimetrični rat, da ni najveće bombe ne mogu uništiti ponos i ideologiju, veru i istoriju.

Tramp je sve izolovaniji i na klimavoj poziciji. Njegovi bogati arapski poslovni partneri više mu ne veruju. Američke baze na njihovoj teritoriji sada više liče na teret nego na odbranu.

Kada je tražio pomoć NATO-a, Evropa je rekla: videćemo. Isto tako, iranski etnički Kurdi nisu previše voljni da umiru za „lutku“.

Podrška ratu među američkom javnošću i MAGA desnicom, uvek slaba, brzo nestaje. Netanjahu, koji ga je podsticao, odbija da ga spasi ili da prestane da bombarduje sve u vidokrugu.

Tramp Silni! Verovao je izraelskim obećanjima o brzom trijumfu. Što se tiče Irana, preživelo rukovodstvo, pod dominacijom ultradesničara, smatra da pobeđuje. Njihov tvrdi kurs postaje sve tvrđi iz dana u dan.

Zamislite da ste jedan od hiljada američkih marinaca i padobranaca koji se sada raspoređuju u Zalivu. Sa komandantom poput Trampa, kome još neprijatelji trebaju?

Osim što ih je mnogo više u pripravnosti. Iranske oružane snage broje 610.000 aktivnih vojnika, sa 350.000 rezervista. Režim možda više ne može da se bori u vazduhu ili na moru.

Ali na kopnu, na poznatom terenu i potencijalno spreman da žrtvuje „ljudske talase“ vojnika, kao u Iransko-iranskom ratu 1980-ih, ostaje zastrašujući protivnik. Iranski Korpus revolucionarne garde tvrdi da je spreman da bombarduje sopstvenu teritoriju ako bude napadnut.

Ako bi Tramp naredio kopnene napade – što su on i Netanjahu javno razmatrali – ciljevi bi verovatno bili obalne baterije, raketna odbrana i skrivene baze naoružanih brzih čamaca koje se prostiru duž severnog kraka Hormuškog moreuza.

Predviđa se i napad na terminal za izvoz nafte Kharg, dalje u Zalivu. Karg je poznat, zastrašujuće, kao Zabranjeno ostrvo, možda ga je lakše osvojiti nego zadržati. Takvi upadi bili bi usmereni na prisiljavanje na ponovno otvaranje moreuza, čime bi se ublažila energetska kriza i ojačala Trampova pregovaračka pozicija.

Urođeni, neizbežni vojni rizici su zastrašujući. Žrtve bi bile neizbežne. Čak i ako bi operacije kratkoročno išle dobro, odmah bi se postavila pitanja o potencijalnoj eskalaciji kada bi Iran uzvratio, o proširenju operativnog područja i trajanju okupacije.

Ako bi prošle loše, zazvao bi se zahtev za pojačanjima – scenario zastrašujuće poznat svima koji se sećaju „misionarskog širenja“ u Iraku i Avganistanu.

Još rizičnija, gotovo samoubilačka, je još jedna opcija koja se pominje: slanje američkih i izraelskih specijalnih snaga duboko u unutrašnjost da otmu skrivene, fizički nestabilne zalihe visoko obogaćenog urana Irana.

Da li Tramp, uprkos svojim dečijim pretnjama epskim gnevom i paklenom kaznom, zaista želi da oslobodi ovu noćnu moru?

Racionalna osoba bi težila da je izbegne. Na jednom nivou, njegovi očajnički zvučeći, žestoko osporavani navodi da Iran privatno „moli“ za mir odražavaju spoznaju da bi krvavi, neograničeni kopneni rat mogao uništiti njegov predsednički mandat. Njegov problem je što iranski režim to takođe zna.

Dakle, potpuno logično, nastaviće da odbija njegov maksimalistički „plan mira“ od 15 tačaka – koji u suštini predstavlja zahtev za potpunu predaju – dok istovremeno povećava svoje zahteve. Oni uključuju trajni kraj američko-izraelske agresije, nepobitni suverenitet nad Hormuškim moreuzom, finansijsku reparaciju i ukidanje sankcija.

Bilo kakav sporazum koji ne zadovoljava osnovne američke i izraelske zahteve – odnosno definitivni kraj iranskog nuklearnog i balističkog programa, obustavu podrške Teherana saveznicima u regionalnim milicijama i garantovanu slobodu plovidbe u Zalivu – biće viđen kao poraz za Trampa.

On sada očigledno želi da okonča rat, ali po svojim uslovima, sa sporazumom boljim od onog koji je obezbedio Barak Obama 2015. godine (a koji je potom Tramp uništio). Iran, ljut, povređen ali otporan, neće mu to dozvoliti. Trampov izbor: popustiti ili eskalirati.

Šta reći ili pomisliti u ovom strašnom trenutku? Ovaj ilegalni rat nikada nije smeo da bude pokrenut. Tramp je delovao nepromišljeno i oportunistički.

Netanjahu je takođe u velikoj meri kriv. Pretnja nije bila „neposredna“. A najubedljivije opravdanje za rat – obećanje da se Iranci oslobode tiranije – je napušteno.

Pregovori, bezuslovni sa obe strane, jedini su razuman izlaz. Tramp mora da proguta svoj ponos, prizna grešku, pojede „skromnu pitu“. Ipak, kao što ceo svet zna, sama pomisao da bi ovaj najneukiji, nepromišljeni i narcisoidni američki lider zaista to mogao učiniti je potpuno smešna.

Drugi mandat Trampa je oduvek bio osuđen na katastrofu. Sada se to i dešava, zaključuje Tisdal.