Kolumnista Gardijana povodom četvrt milenijuma SAD: Zašto nisam raspoložen da slavim „Ameriku 250“?

Istinitiji prikaz američke slobode vodi kroz 1619. godinu i Džuntint kada su Amerikanci konačno primorali zemlju da počne da svoja obećanja usklađuje sa stvarnošću.

Zato nisam raspoložen da slavim „Ameriku 250“, i nisam usamljen u tome, ukazuje kolumnista Gardijana Džamil Smit.

Ovog leta entuzijazam je slab – prema istraživanju centra Pju riserč, čak 69 odsto Amerikanaca početkom ove godine bilo je nezadovoljno pravcem u kojem se zemlja kreće. To nije nezahvalnost. Ponekad je loše raspoloženje jednostavno odraz jasnog sagledavanja stvarnosti.

U poslednjim danima pred 4. jul, Vrhovni sud SAD dao je svojevrsnu dijagnozu samoj zemlji. Sačuvao je jednu od njenih najvećih istorijskih ispravki – pravo na državljanstvo po rođenju, garantovano Četrnaestim amandmanom – ali je istovremeno oslabio jednu zaštitu od korupcije i potkopao još jedno obećanje o jednakosti pred zakonom.

Skoro 250 godina kasnije, SAD nisu dovršen spomenik, već građevina koja se i dalje obnavlja, oko koje se i dalje vode sporovi i koja se, na pojedinim mestima, tiho rastavlja deo po deo.

Obnova nije nostalgija. Ona nije novi sloj patriotske boje nanet na kuću koja se raspada. Obnova je neupadljiv, svakodnevni posao održavanja građevine – zaštita demokratije i građanskih prava, izgradnja dovoljnog broja domova kako bi ljudi mogli dostojanstveno da žive, ograničavanje uticaja novca i očuvanje kolektivnog sećanja koje jednoj zemlji govori šta je u prošlosti narušila i zbog čega.

Počnimo od onoga što je opstalo. Predsednik je pokušao da izvršnom uredbom uskrati pravo na državljanstvo po rođenju deci nedokumentovanih migranata i osoba sa privremenim boravišnim statusom, tumačeći da na njih ne treba da se primenjuje Četrnaesti amandman.

Vrhovni sud je to sprečio odlukom donetom sa šest glasova prema tri iako je samo pet sudija u potpunosti podržalo ustavno obrazloženje koje je izneo predsednik Suda. Sudija Ketandži Braun Džekson u svom izdvojenom, ali saglasnom mišljenju, opisala je amandmane usvojene nakon Građanskog rata kao „resetovanje usmereno protiv kastinskog sistema i potčinjenosti“, a ne kao „puko uklanjanje tamne mrlje ropstva“.

Odredba o državljanstvu po rođenju nije dar koji su nam ostavili osnivači države. Ona je nastala kao ispravka, izgrađena nakon presude u slučaju Dred Skot, ropstva i Građanskog rata, kako bi se poništila odluka Suda koji je poreklo i rasu pretvorio u merilo pripadnosti naciji.

Obnova nije samo vraćanje na staro. Ona je način da postanemo bolji. Državljanstvo po rođenju dokaz je da se obećanje iz vremena osnivanja zemlje nije očuvalo samo od sebe; moralo je ponovo da bude ugrađeno u Ustav nakon što je upravo najviši sud razotkrio neistinu na kojoj je počivalo slavljenje američkih ideala.

Ta pobeda nije potrajala ni do kraja dana. Već nekoliko sati kasnije predsednik je odluku nazvao „veoma lošom za našu zemlju“ i pozvao Kongres da „odmah, već danas“ započne proces ukidanja državljanstva po rođenju, tvrdeći da za to nije potrebna ustavna promena.

Međutim, tako američki ustavni sistem ne funkcioniše – običan zakon ne može da izmeni ustavnu garanciju. Ipak, predsednik se poziva na mogućnost koju je ostavio otvorenom sudija Bret Kavano, koji je napisao da bi Kongres zakonom mogao da predvidi određene izuzetke. Tako se može dogoditi da nešto što je ujutru potvrđeno kao ustavno pravo već uveče bude označeno kao cilj za ukidanje.

Takva prava mogu biti potkopana i postepeno, novim tumačenjima zakona. Zato je sećanje samo po sebi oblik obnove. Iskrivljivanje istorije, a ne samo njeno zaboravljanje, način je na koji se stare hijerarhije vraćaju pod novim nazivima.

Upravo zbog toga rad Brajana Stivensona i Memorijalnih lokaliteta organizacije Equal Justice Initiative ima građanski značaj – oni sećanje tretiraju kao društvenu infrastrukturu, a ne kao puku emociju.

Sudija Tomas je u svom izdvojenom mišljenju predstavio Četrnaesti amandman kao usku povlasticu namenjenu isključivo oslobođenim robovima iako je upravo on jedan od najdoslednijih zagovornika ideje o „rasno slepom“ Ustavu.

Sudija Džekson je ukazala na opasnost takvog tumačenja – ono stvara narativ koji suprotstavlja Afroamerikance i imigrante iako ljudi koji su se borili za rekonstrukciju zemlje nakon Građanskog rata nikada nisu zastupali takvu podelu.

Dok je štitio pravo na državljanstvo po rođenju, Vrhovni sud je istovremeno uklonio jednu od zaštitnih ograda koja je trebalo da spreči da političko predstavljanje postane tržišna roba.

U predmetu koji su pokrenuli republikanski izborni odbori, sudije su ukinule višedecenijska ograničenja na iznos koji političke stranke mogu da potroše u direktnoj koordinaciji sa svojim kandidatima. Ta ograničenja sprečavala su donatore da preko političkih stranaka kupuju uticaj koji nisu mogli da steknu direktnim finansiranjem kandidata.

Obnova takođe podrazumeva da se ljudi posmatraju kao pojedinci. Sud je potvrdio zakone pojedinih saveznih država koji zabranjuju transrodnim devojčicama da se takmiče u ženskim sportovima, a u slučaju iz Zapadne Virdžinije dozvolio je da sama kategorija bude presudna, ne razmatrajući da li isključivanje jednog deteta – koje je društvenu tranziciju započelo još u osnovnoj školi i koristilo blokatore puberteta pre nego što je počelo da se takmiči – zaista služi ciljevima koje je država navela kao opravdanje.

To nije jednaka pravna zaštita. To je dozvola za diskriminaciju.

Obnova nije samo ustavno pitanje. Ona je i materijalne prirode. Nekoliko dana ranije Kongres je usvojio redak dvostranački zakon o stanovanju, čiji je cilj bio da olakša izgradnju i učini stanove pristupačnijim. Predsednik je otkazao ceremoniju potpisivanja tog zakona, nazivajući ga „velikom dosadom“ i manje hitnim od predloga zakona o glasanju koji bi otežao registraciju birača – ograničenje koje je nazvao „nacionalnom vanrednom situacijom“.

Proslavljanje neće obezbediti ljudima domove, zaštititi birače niti popraviti ono što vlast pokušava da naruši. Jedna država može biti postepeno rastavljena, sasvim zakonito, presudu po presudu – a oni koji je rastavljaju nisu vandali, već državni funkcioneri – predsednik koji do podneva otkazuje potpisivanje zakona o stanovanju i sud koji otvara vrata najvećim političkim donacijama, pri čemu se sve to čini u ime patriotizma.

Odgovor nije ni vatromet, ni očajanje. Odgovor je da se jasno kaže šta se uništava i ko to čini, a zatim da se pristupi popravljanju.

Republika ne opstaje zato što je njeni građani hvale. Ona opstaje zato što je oni obnavljaju.