Šta su Sjedinjene Američke Države danas?

Sjedinjene Američke Države su toliko toga, strašnog i veličanstvenog, dobrog i zlog, obećavajućeg i prokletog, dok se približavaju svojoj dvesta pedesetoj godišnjici, piše za Gardijan dopsinica iz SAD Rebeka Solnit i autorka knjige „The Beginning Comes After the End: Notes on a World of Change“.

SAD su, ukazuje, maskirani agent ICE-a koji puca u Rene Gud dok ona ustaje u odbranu imigranata, ali je to i sama Gud, i imigranti, i ulice Mineapolisa i njihova domorodačka prošlost Dakota i naroda Ojibve i njihova sadašnjost i budućnost.

SAD pre 1865. godine bile su robovlasnici, ali i porobljeni ljudi i abolicionisti.

SAD su i Kju-kluks-klan i ACLU i NAACP, i teroristi pokreta za zabranu abortusa i obezbeđenje organizacije Planned Parenthood.

One su Ševron i Ekson, i jedna od prvih ekoloških organizacija na svetu, Siera Club, osnovana u San Francisku 1892. godine, kao i hiljade ekoloških, klimatskih i organizacija za ekološku pravdu koje postoje danas.

To je 340 miliona ljudi, uključujući skoro dva miliona zatvorenika – populacija veća od 12 američkih saveznih država (što me je dugo navodilo na razmišljanje da se zatvor može zamisliti kao 51. savezna država, ona koja gotovo da nema predstavništvo).

To je zemlja u kojoj ima više oružja nego ljudi, i zemlja koja je proizvela najliričnijeg zagovornika nenasilnog otpora, Martina Lutera Kinga mlađeg, koji je ubijen na balkonu motela u Memfisu.

Kaže se da je King izašao na balkon motela da pozdravi džez muzičara Bena Branča, čiju je izvedbu pesme „Precious Lord“ King voleo. To je zemlja koja je svetu dala džez i farmerke i atomske bombe i kontracepcijske pilule, to su njeni najbolji i najgori ljudi i proizvodi.

U svojoj suštini SAD su oduvek bile eksperiment, rasprava i pitanje sa bezbroj odgovora, što znači da nikada nisu bile niti će ikada biti jedna stvar, čak i ako imaju jednu saveznu vladu koja je trenutno katastrofalno poprište zločina. Primamljivo je sadašnju Belu kuću pretvoriti u metaforu cele zemlje.

U svojoj suštini SAD su oduvek bile eksperiment, rasprava i pitanje sa bezbroj odgovora, što znači da nikada nisu bile niti će ikada biti jedna stvar.

Trenutno je trećina „narodne kuće“ izgrađene pod Ruzveltom uništena ostavljajući otvorenu ranu vidljivu na satelitskim snimcima, ružičnjak koji je izgradila Džeki Kenedi je asfaltiran, travnjak je nedavno prekriven blještavom gladijatorskom arenom „Tanderdom“ u kojoj bi se toksična muškost borila sama sa sobom.

Ali on (Donald Tramp) nije država. Sjedinjene Države su 77 miliona odraslih građana koji su glasali za njega, 75 miliona koji su glasali za Kamalu Haris, i skoro 90 miliona koji nisu glasali i, takođe, sva deca, nedržavljani, zatvorenici i bivši zatvorenici koji nisu deo tog biračkog tela.

To je i sama zemlja, od javorovih i brezovih šuma severoistoka do glečera Aljaske i tropskih kišnih šuma Havaja, sa mnogo prerija, močvara i pustinja između. Ta zemlja je postojala u različitim oblicima ne milionima, već milijardama godina pre 1776. i postojaće dugo nakon što SAD prestanu da postoje, jer će u nekom trenutku morati da prestanu kao i ljudska vrsta.

SAD su i pustinjske kornjače koje su se kretale kroz verzije Mohave pustinje na području današnje Kalifornije, Nevade i Arizone već 60 miliona godina, i ljudi koji su se trudili da stvore zaštićena područja u kojima one mogu još malo da opstanu.

Ali pitanje je budućnost SAD na 250. godišnjicu i njene moguće budućnosti. Jedna stvar o budućnosti ove izuzetno raznolike zemlje je sigurna: postaće zemlja sa belom manjinom u narednim decenijama, i tu Stefan Miler i drugi beli nacionalisti ne mogu ništa da učine.

Ranije ove godine, impresionirali su me hrabri, idealistički, posvećeni mladi ljudi koji su se jedan za drugim pojavljivali u javnosti. Upoznali smo Rene Gud, ubijenu 7. januara, i Aleksa Pretija, ubijenog 24. januara, samo kroz njihovu spremnost da se suoče sa smrću zbog onoga u šta veruju i za koga veruju da je važan.

Ali još jedna mlada osoba došla je na vlast 1. januara 2026, dok su oni još bili živi, Zohran Mamdani, koji ima 34 godine. On je pobedio sve izglede i status kvo i sav novac iza Endrua Kuoma (koji je optužen za seksualni napad), da postane gradonačelnik – prvi muslimanski gradonačelnik najvećeg grada ove zemlje – dok je govorio u ime svih marginalizovanih i manjinskih populacija koje čine Njujork to što jeste.

Uprkos desničarskim negodovanjima, Bed Bani, star 32 godine, izašao je 8. februara na scenu Super Boula i priredio poluvreme koje je bilo proslava – na španskom – njegovog voljenog Portorika, muzičkih tradicija koje se stapaju u njegovim pesmama, a veliki spektakl koji je izveo bio je upečatljiv po raznovrsnosti izvođača i po njegovom insistiranju na sopstvenoj viziji Amerike: velikodušne, radosne, višejezične, Amerike u kojoj svako može da igra sa svakim.

Kasnije tog meseca, Alisa Liu iz Oklanda, ćerka izbeglice iz Kine, osvojila je zlatnu medalju u umetničkom klizanju na Olimpijskim igrama, uz nastup čija sloboda i radost su bacile senku na gotovo sve druge klizačke programe pre njene pobede 19. februara.

Ona je ranije napustila sport, odbijajući da bude još jedna od onih mladih žena koje su kontrolisane i upravljane, a zatim se vratila pod sopstvenim uslovima. Dok je klizala iz arene posle zapanjujućeg nastupa, uzviknula je: „O tome je..no govorim!“ dok se radosno smejala.

To nisu bili tipični Amerikanci, ali kao i osam miliona ljudi koji su učestvovali u protestu „No Kings“ 28. marta, oni jesu Amerikanci. „No Kings“ je bio neviđen po samoj veličini, kao i po tome što su protesti održani u svakom kongresnom okrugu u zemlji.

Rekla sam da su SAD stalno pitanje, ovi životi i ovi nastupi bili su demonstracije odgovora koje su neki od nas dali i koje su neki od nas slavili.

Ne verujem da će Tramp uništiti Sjedinjene Države, ali ih je ozbiljno narušio, i ono što dolazi posle mora da uključi posledice za počinioce i masivnu operaciju sanacije. Nema povratka na staro, i moramo ići dalje popravljajući ono što je omogućilo da do ove štete dođe.

Na kraju se vraćam Abrahamu Linkolnu na bojnom polju i grobljima Getisburga: „Nama koji živimo ovde, naprotiv, pripada da se posvetimo nedovršenom poslu, da ova nacija, pod Bogom, ima novo rođenje slobode i da vlada naroda, od naroda i za narod ne nestane sa Zemlje“.

To je u jednom smislu ideal koji još nikada nije u potpunosti ostvaren, a u drugom moralni pravac ka kojem je ova zemlja u svojim najboljim trenucima težila tokom tih 250 godina.