Tramp očajnički žudi za dve stvari – jednu je dobio po ceni druge: Gardijan o „trampovskoj tragediji“

Vrhovni sud je odbacio i njegovu žalbu na civilnu presudu od pet miliona dolara (3,8 miliona funti) zbog klevete i seksualnog zlostavljanja I. Džin Kerol, kao i njegovu izvršnu uredbu o ukidanju prava na državljanstvo po rođenju. A rat sa Iranom i dalje traje.

Ipak, nakon što je u utorak objavljen njegov obavezni finansijski izveštaj, naslovi su skrenuli pažnju na to da je predsednik 2025. godine ostvario prihod od više od 2,2 milijarde dolara – više nego tri puta u odnosu na godinu pre nego što je stupio na funkciju.

Suprotno utisku, možda sve ide tačno po planu, piše kolumnistkinja Gardijana Ema Broks.

Uvek je kod Trampa pitanje koliko je bogatstvo koje je stekao u drugom predsedničkom mandatu rezultat strategije, a koliko srećna posledica njegovog haotičnog, ali industrijski obimnog poslovnog pristupa. Gledajući brojke iz njegovog finansijskog izveštaja, podseća se da je pre nego što je postao predsednik vodio niz neuspešnih poslova – od kojih je šest završilo bankrotom – i da je davao sve znakove lošeg biznismena.

Često se ističe da bi Tramp, da je jednostavno uložio nasledstvo koje mu je ostavio otac Fred Tramp u standardni indeksni fond, zaradio više nego kroz svoju ne previše uspešnu poslovnu karijeru, i nema mnogo naznaka da bi se to promenilo.

To je, naravno, bilo pre njegovog drugog predsedničkog mandata. Sada on i njegova deca poseduju ogromno bogatstvo, čiji veliki delovi, čini se, potiču od izvora koji imaju interes da se ulaguju predsedniku.

Kako ističe Njujork tajms, veliki deo Trampovog prošlogodišnjeg finansijskog „iznenadnog dobitka“ od 2,2 milijarde dolara potekao je od investicione firme sa vezama u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koja je kupila skoro 50 odsto udela u njegovoj kripto kompaniji World Liberty Financial, a koja je deo industrije u kojoj Tramp ima uticaj na politiku i regulaciju.

Slično tome, izveštaj beleži i manje, ali i dalje značajne prihode iz njegovih sporednih pravnih bitaka za klevetu i drugih tužbi, uključujući nagodbe sa ABC-jem (16 miliona dolara), Metom (24,5 miliona) i Paramauntom (16 miliona) – pravne sporove za koje se može pretpostaviti da bi te medijske i tehnološke kompanije bile spremnije da vode do kraja da tužilac nije predsednik Sjedinjenih Država sa ogromnim uticajem na njihove industrije.

Sve to stavlja Trampa u neobičan položaj – s jedne strane dobio je ono za čim je oduvek očajnički žudeo – ogromno, gotovo nezamislivo bogatstvo – ali po cenu druge stvari koju je takođe oduvek želeo – univerzalnog divljenja i aplauza.

Ova razmena je toliko moralno uredna da bi mogla da bude iz bajke, ali to je trenutna pozicija američkog predsednika. Bogat, ali ismevan; uspešan ako se gleda prihod, ali lider sa katastrofalnim imidžom i stopom podrške od 39 odsto, čiji je ugled toliko narušen da je čak i Đorđa Meloni, nepopularna desničarska liderka Italije i nekadašnja potpuno odana Trampova pristalica, ohrabrena da ga javno kritikuje.

Kao i kod većine razdražljivih ličnosti, verovatno su upravo mali porazi oni koji Trampa najviše nerviraju. Dok njegove čuvene pregovaračke sposobnosti i dalje daju slabe rezultate na Bliskom istoku, predsednik se, čini se, izbezumio, pokušavajući da objasni pojavu algi u reflektujućem bazenu kod Linkolnovog memorijala.

To je mala i beznačajna greška, ali sa katastrofalnim vizuelnim utiskom – čak i za one koje ne zanima Iran: čovek koji ne može ni državni bazen da održi čist. Zbog toga je morao da smišlja razne neobične priče kako bi to opravdao.

Slično tome, Trampov predvidljivo loš nadzor nad nečim što se zove „Great American State Fair“ (Veliki američki državni sajam). Verovatno niste ni čuli za to iako se trenutno održava na Nacionalnom molu u Vašingtonu i Bela kuća ga je najavila kao 16-dnevni spektakl povodom 250. godišnjice zemlje, sa „svetskom izložbom“.

Ili, kako se ispostavilo, sa praznom halom sa štandovima za hranu, izložbama bez posetilaca i TV zvezdom doktorom Ozom koji govori pred polupraznim prostorom.

Naravno, to je Trampov „obrnuti Midasov dodir“, koji uništava sve čega se dotakne – osim porodičnih kripto ulaganja – i koji, kako mu podrška opada čak i u nekadašnjim uporištima, verovatno razdire njegov ego, podeljen između dve glavne opsesije – novca i obožavanja.

Kada bi bio fiktivni lik – recimo iz elizabetanske tragedije ili iz epizode „Kapetana Gaćerone“ – bilo bi fascinantno i mračno zabavno posmatrati kako se sve to odvija.