„Gotovo morbidna vrsta šaha“: U celom mirovnom procesu za Iran nema ničega što bi ulivalo poverenje, smatra Nesrine Malik

Ali druga strana ljudske sposobnosti da trpi bol jeste koliko nam se toga može nametnuti i normalizovati. Zapanjujuće je kako rat – šokantan i neprihvatljiv u početku – brzo postaje svakodnevna činjenica.

Malo je sukoba to pokazalo tako jasno kao rat sa Iranom. Mesecima je to bio niz napada niskog intenziteta , „vruće-hladne“ retorike i stalno najavljivanih završetaka neprijateljstava koji se nikada nisu dogodili. Oštra politička kriza pretvarala se u iscrpljujuću svakodnevnu patnju i potrese za ljude.

Sada imamo mirovni sporazum i za to treba biti zahvalan, ali treba razmisliti šta mu je prethodilo, piše kolumnistkinja Gardijana Nesrine Malik.

Tokom samo prethodne nedelje Donald Tramp je naredio napade na Iran i izrazio želju da zauzme ostrvo Harg, preko kojeg se obavlja 90 odsto iranskog izvoza sirove nafte. Zatim je prerano proglasio da su SAD završile rat sa Iranom u „velikom dogovoru“.

Tržišta su, kao i obično, reagovala kratkim talasom na vest o sporazumu, ali nama ostalima, koji ne ulažemo u naftne fjučerse, moglo bi da se oprosti što ne registrujemo reakciju na neposredan mir – isto obećanje je dao skoro 40 puta.

Na konferencijama za novinare, objavama na društvenim mrežama i intervjuima tokom prethodnih meseci, Tramp je govorio: opustite se, skoro je gotovo.

Koliko zapravo nije bilo gotovo vidi se kroz niz napada i kontranapada širom regiona, zatvaranje Ormuskog moreuza, globalne ekonomske potrese i destabilizaciju Bliskog istoka.

Čak i dok je Tramp govorio o miru, ljudi su trpeli kolateralnu štetu. Arapske zemlje su pogođene udarima odmazde Irana, koji ih vidi kao saveznike SAD i posredne učesnike u sukobu.

Kada je primirje između Irana i SAD propalo prošle nedelje, Jordan, Kuvajt i Bahrein našli su se pod iranskom vatrom. Tome treba dodati i nedelje napada na UAE, Saudijsku Arabiju i Katar, koji su odneli živote, uništili energetsku infrastrukturu i razbili osećaj mira koji će, čak i posle današnje objave, dugo trebati da se obnovi.

Politički sistemi i ekonomije posrću, zaglavljeni u liminalnom prostoru u kojem se život vraća, pa se ponovo prekida, pa opet vraća. Sve to uz stalne eskalacije napada dronovima i projektilima, kao i nadvijenu krajnju noćnu moru mogućeg punog američkog vojnog napada na Iran.

U međuvremenu, 17 odsto globalne isporuke tečnog prirodnog gasa Katara je nestalo. Ormuski moreuz možda je ponovo otvoren, ali njegovo zatvaranje kao oružje rata odmah je preusmerilo ekonomske prioritete Saudijske Arabije ka ulaganju u infrastrukturu poput luka i data-centara. Dubai je pod pritiskom, velike avio-kompanije i dalje obustavljaju letove, a očekuje se i ozbiljan pad ekonomije.

Pored ekonomskih gubitaka, postoje i oni apstraktniji, manje merljivi – ali jednako važni.

Destabilizovan je život miliona ljudi koji su živeli kroz rat, čiji su ekonomski, profesionalni i lični životi poremećeni brzim preoblikovanjima izazvanim destruktivnim i ratobornim delovanjem Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua. Zajedno su odlučili da sprovode svoje planove na Bliskom istoku, bez obzira na posledice po ljude koji tamo zapravo žive.

U apsurdističkim „primirjima“ širom regiona, samo značenje rata se preoblikuje. U Gazi je skoro hiljadu ljudi ubijeno od primirja u oktobru prošle godine. U Libanu, od primirja u aprilu, Izrael nastavlja ubijanja, proterivanje stotina hiljada Libanaca iz njihovih domova i bombardovanje delova Bejruta. Oko milion ljudi i dalje je raseljeno.

U poslednja dva meseca, broj mrtvih od skoro 1.500 čini trećinu ukupnih žrtava od eskalacije sukoba početkom marta. Više od jedne četvrtine poginulih su deca. A nakon poslednjeg primirja između SAD i Irana u aprilu, dve strane su razmenile nove udare, uključujući nedavne američke napade na gradove na jugu Irana.

Nastao je čitav rečnik kojim se opisuje ovo stanje poricanja rata – primirja i prekidi vatre su „krhki“, „nestabilni“, „testiraju se“ ili „pod pritiskom“.

Sve to dok se rakete, dronovi, ubijanja i invazije nastavljaju. Oko toga se odvija i već poznata dinamika – tvrdnje o skorom trajnom primirju sa Iranom koje bi uključivalo i Liban, pa zatim neizbežne tačke sporenja. Kako će se otvoriti Ormuski moreuz, iransko obogaćivanje uranijuma i ograničenja njegovog raketnog programa samo su neka od teških pitanja koja treba rešiti da bi mir zaista bio moguć.

U celom procesu nema ničega što bi ljudima ulivalo poverenje ili sigurnost. To je gotovo morbidna vrsta šaha.

Kada su SAD, zajedno sa posrednikom Pakistanom, predložile da bi mirovni sporazum mogao biti objavljen u nedelju, Iranci su osporili da je sve dogovoreno, pa su čak zapretili povlačenjem iz pregovora nakon što je Izrael napao predgrađa Bejruta.

Čak i ako bi ovaj mirovni sporazum imao saglasnost svih strana, i dalje postoje njegove faze koje treba sprovesti. Da i ne govorimo o tome da Izrael sada kontroliše gotovo dvadeset odsto teritorije Libana, sa premijerom koji deluje kao da prkosi Trampu i koji samostalno izvodi napade na Iran.

Problem sa ratom je u tome što, što duže traje, on stvara nove realnosti na terenu i nove, različite agende koje se više ne mogu vratiti na ono što je postojalo pre sukoba.

Netanjahu će verovatno želeti da iskoristi svoju prednost u Libanu pod izgovorom uništavanja Hezbolaha dok istovremeno neće imati interes za mirovni sporazum sa Iranom koji bi stabilizovao režim koji je imao priliku da dovede na ivicu sloma.

Tramp je osramoćen i ogoljen prkosom i odgovorom Irana. Zato je istovremeno obećavao mir dok je u istom dahu pretio da će uništiti „celokupnu infrastrukturu“ Irana.

U međuvremenu, dok smo čekali racionalne ishode od najneracionalnijih aktera, rat je postao norma i stvarnost, bez obzira koji izraz koristite da opišete njegov intenzitet.

Liban neće biti rešen preko noći; milioni raseljenih građana neće se vratiti i obnoviti svoje živote u trenutku kada se potpiše sporazum – Izrael nije poznat po sklonosti ka deeskalaciji i spremnosti da se odrekne zauzete teritorije.

Gaza ostaje otvorena rana. Iranci i dalje imaju moć da poremete region i globalnu ekonomiju kroz napade i kontrolu Ormuskog moreuza. Arapske zemlje ostaju u stanju neizvesnosti i nesigurnosti, taoci nemogućeg balansa između Teherana, Tel Aviva i Vašingtona.

A osećaj da je to tako kako jeste, i kako je oduvek bilo, postaće ustaljen, dok ljudi nastavljaju da pokušavaju da žive živote usred najvećeg regionalnog sukoba na Bliskom istoku u savremenoj istoriji. Jer ljudi mogu da izdrže mnogo pre nego što budu slomljeni.