Poseta kralja Čarlsa SAD će ući u udžbenike: I Trampovo predsedništvo i britanska monarhija su na svom dnu

Recimo, državna poseta kralja Čarlsa SAD-u 2026. godine, tačno između poglavlja o ratu u Iranu i globalnoj energetskoj krizi, piše Nesrine Maslik u kolumni za Gardijan.

Evo slike čitavog konstelacijskog sveta „Trampovog univerzuma“, kako večera testeninu sa začinskim biljem i listom bosiljka i listom mora.

Pogledajte te zanimljive relikvije tog vremena: zlatne tanjire, univerzalni znak režima na vrhuncu preterivanja. I tamo vidite stranog uglednika koji drži govor koji je u tom trenutku delovao kao hrabro iznošenje istine, ali je, kako danas znamo, bio tek naivni teatar dok je ceo svet stajao na ivici ponora.

Glavni akteri krize koja označava kraj jedne epohe bili su prisutni, zgodno okupljeni na jednom mestu, da bi budućima pokazali kako je do toga došlo i čijim rukama.

Ljudi od novca, „Lord Haw-Haw“ (nadimak koji je korišćen za nekoliko osoba koje su tokom Drugog svetskog rata radile nacističku propagandu na engleskom jeziku preko radija) tipovi, deca moćnika, kolaboracionisti. Sedam gostiju Foks njuza, sedam članova Trampove porodice, Džef Bezos, Tim Kuk i mala poslastica za Trampa koji voli golf šampion Mastersa, Rori Mekilroj, kojeg je predsednik naterao da ustane kako bi ga predstavio, prekidajući svoj govor da kaže: „Čestitam! Veoma sam ponosan na tebe“.

Ako ste želeli snimak sila koje stoje iza Trampove administracije, ravnodušnih prema njenim ogromnim kršenjima, evo ga – mediji koje finansiraju milijarderi, korporativni mediji, velike tehnološke kompanije, privatni kapital i zvezde koje su jednostavno srećne što su tako blizu tolikoj moći.

Jedna od najuznemirujućih stvari u kriznim vremenima jeste koliko toga i dalje nastavlja da funkcioniše kao da je sve normalno, koliko američka moć i dalje ima snažnu gravitaciju, tako da čak i dok Tramp sprovodi razne poremećene poteze ili preti da zbriše čitavu civilizaciju, uglađeni protokoli državnog poštovanja i ljubaznosti i dalje opstaju.

I, zaista, koliko su neki bili srećni zbog toga – zbog prilike da makar na trenutak poveruju da Bela kuća nije potpuno skliznula u blato.

Sledećeg dana, skoro cela naslovna sekcija sajta Njujork Tajmsa bila je posvećena poseti, kraljevim šalama i bontonu, meniju, listi gostiju i Čarlsovom rasporedu.

I gle naše dragocene dvopartijske saradnje! Ponovo oživljene na trenutak dok kralj biva dočekan, kao u domaćinstvu u kojem zaraćeni par pred gostima glumi slogu, pa na jedno veče može izgledati da nisu nepomirljivo u sukobu.

Bogata stara monarhija, najpoznatija na svetu, i dalje može da dâ određeni kredibilitet zemlji koja je odavno napustila njenu vlast. Zemlji čija se politička elita ponosila time što je za samo 250 godina postala demokratski gigant, zasnovan na ustavu i podeli vlasti ali koja je danas mesto u kojem je predsednik u sukobu sa pravosuđem i pokreće ratove mimo volje zakonodavne vlasti.

Zemlji koja je nekada bila umotana u retoriku „sjajnog grada na brdu“ i norme uljudne elite, a koja je sada ogrezla u nedostojanstvu, sumnjama u insajdersko trgovanje, huliganstvu i nasilju.

Kraljevska poseta je, međutim, bila i vežba uzajamne rehabilitacije za dve zemlje koje putuju u nepoznato, držeći se za ostatke prošlih slava.

Već sada deluje kao relikt jer su obe institucije i predsedništvo i monarhija na svom dnu. Kontekst je i neizbežan i izuzetno važan da se izbegne.

Čitava jedna klasa ljudi obeležena povezanošću sa Džefrijem Epstinom – skandal koji i dalje udara na vrata Bele kuće i već je odneo jednog princa i britanskog ambasadora u SAD, a i dalje preti da svojim posledicama sruši britanskog premijera. Kada se takav kontekst dodiruje, mora se biti izuzetno suptilan.

Podrška monarhiji je na istorijskom minimumu, posebno među mladima. Trampova podrška pala je na najniži nivo njegovog aktuelnog mandata. Dve zemlje, izvan razočaranja u svoje izabrane i neizabrane lidere, jure ka neizvesnoj budućnosti, bez ozbiljne opozicije Trampu na vidiku i sa laburističkom vladom u defanzivi.

Kao nacije, SAD i Velika Britanija sede na nasleđu, reputacijama i bogatstvima prošlosti.

Bilo je nečeg i patetičnog i razumljivog u toj želji da se uhvate za ove ostatke. U britanskoj štampi, Čarls je proglašen za čoveka koji je održao „master klasu diplomatije“, koji je u „istorijskom govoru“ branio NATO i ponovo učvrstio specijalni odnos.

Čak su i Evropljani bili poneti time, pa je francuski Le Monde objavio da je Čarls Trampu održao „lekciju iz demokratije“, tokom posete koja „nosi simboličku težinu za sve Evropljane posvećene vladavini prava i očuvanju uravnoteženih odnosa sa SAD“.

Teško je suočiti se sa stvarnošću da je toliko „brodova već isplovilo“: da ni Evropa ni Velika Britanija nemaju stvarni uticaj na Trampa, da je vladavina prava narušena ne samo od strane američkog predsednika, već i kroz genocid u Gazi koji su ti uzvišeni autoriteti ili odobrili ili prećutno pustili da se dogodi.

Čarls nije bio mudri predstavnik stare, još uvek funkcionalne civilizacije koji dolazi u novu koja je izgubila razum, već izaslanik onih koji još uvek nisu u stanju da prepoznaju koliko su i sopstveni propusti i neosporena američka hegemonija stavili tačku na njihov „poredak zasnovan na pravilima“.

Šta dolazi sledeće? Putanja ide ka više problema, a ne ka smirenju, ka mogućnosti produženog rata u Iranu i daljoj destabilizaciji Bliskog istoka, globalnim energetskim šokovima, pa možda čak i ka razgradnji NATO-a i samom slomu američke demokratije.

Zato ova kraljevska poseta deluje kao jedan takt u narativu, kao „napeti završetak“ koji će posmatrači u budućnosti videti kao trenutak u kojem je postalo jasno da se nešto završava, a da tada niko nije znao šta tačno.

Ne zameram onima koji su se privremeno „osvežili“ u trenutku kada je evropski kralj učinio da na kratko izgleda kao da su zdrav razum i stabilnost i dalje na dohvat ruke. Držite se toga, pamtite to. Jer ovo poglavlje se bliži kraju.