„To što je nešto smešno ne znači da nije opasno“: Kolumnistkinja Gardijana analizira Trampove načine da „izbriše trajni strah od poniženja i beznačajnosti“

Čini se da ove slike predstavljaju pravi pokolj koji moj mozak pokušava da obradi – tela izvučena iz ruševina u Gazi, škola puna učenika razneta u Iranu. Više od milion ljudi u južnom Libanu masovno je proterano iz svojih domova. (Aleks u filmu „Paklena pomorandža pojavljuje se sa očima prisilno otvorenim dok mu se tečnost ukapava u njih, pri čemu ne može da trepne i skloni ono što mu peče vid.)

Ono što je toliko zbunjujuće u vezi sa okrutnošću jeste kako joj je dopušteno da prođe, njena ležernost. Donald Trump lebdi iznad cirkusa smrti i haosa. (Bili, lutka sa licem klovna iz filma „Saw“, pojavljuje se promuklo govoreći: „Želim da igramo jednu igru.”)

Tramp prkosi pokušajima da se njegovi postupci uklope u bilo kakvu doslednu strategiju. Njegovi ratovi, ubijanje nevinih i zapravo pretnje čitavim civilizacijama preoblikuju svet, ali pri čemu on uopšte nije osmislio neki veliki plan. Pokreću ga tek prolazni impulsi i ogorčenost, piše kolumnistkinja Gardijana Nesrine Malik.

Trampov prividni nedostatak vizije ili ideologije često se pogrešno tumači kao nešto što ga čini manje opasnim od autoritarnih vođa iz prošlosti, koji su postali obrazac za to kako zlo izgleda. Uzmimo raspravu o tome da li se Tramp može opisati kao „fašista“.

„Ne možeš biti fašista“, rekao je Barton Sveim iz Volstrit žurnala, „a da to ni na koji način ne nameravaš da budeš.“ Tramp je nespretan, nedosledan, „zbunjujući i frustrirajući“, ali nije fašista, tvrdi on.

Tramp se takođe ne uklapa u stil ili držanje tipičnog fašističkog modela – ne održava masovne skupove u uniformama niti drži vatrene govore sa balkona pred masama koje mašu zastavama. Nije (barem još uvek u potpunosti) ukinuo Ustav i razorio demokratiju. On je smušen, gotovo komičan lik, čovek čija se duša ogoljava kroz besne ispade na društvenim mrežama ili u nepovezanim govorima bez samosvesti ili zadrške.

Govori o ratu protiv Irana dok je pored njega džinovski uskršnji zeka, objavljuje sliku sebe kao Isusa. On „uvek na kraju odustane“. (Jedan Viler iz mračne fantazije „Povratak u Oz“ iz 1985. vrišti, kikoće se, juri, pa se trgne i povuče kada mu se plen suprotstavi.)

Ali zar to nije upravo ono što zlo jeste? Projekcija na svet ne neke ogromne namere, već sitničavosti i straha? Posledice nasilja su sporedne u odnosu na potvrdu koja dolazi iz samog njegovog činjenja. Trampovo stalno veličanje samog sebe, njegove zamerke prema političkim protivnicima, bes zbog osporavanja od strane medija, osveta koju obećava da će sprovesti nad iranskim režimom — sve su to načini da se izbriše i izbegne trajni strah od poniženja i beznačajnosti. (Gojina slika „Saturn (razrogačenih očiju) proždire svog sina“.)

Upravo u toj beznačajnosti leži nezasito zlo. Godine 1931, nakon što je nacistička partija Adolfa Hitlera naglo ojačala na izborima, intervjuisala ga je američka novinarka Doroti Tompson za Kosmopolitan.

„Kada sam ušla u salon Adolfa Hitlera u hotelu Kajzerhof“, prisećala se Tompson, „bila sam uverena da upoznajem budućeg diktatora Nemačke. Za nekih pedeset sekundi bila sam prilično sigurna da to nije slučaj. Toliko je bilo dovoljno da se uoči zapanjujuća beznačajnost ovog čoveka koji je uzburkao svet.“

„Pomislite na Benita Musolinija“, napisala je novinarka Barbara Grizuti Harison u LA Tajmsu, „u čizmama, sa četvrtastom vilicom, piskutavo bombastičnog, kako pozira sa malog balkona svoje kancelarije na Trgu Venecija u Rimu – taj neverovatno glupavi fašistički pozdrav ukočenom rukom, apsurdna retorika. Pomislite na tog smešnog čoveka, tog vrhunskog lakrdijaša“, i zapamtite da „to što je nešto smešno ne znači da nije opasno“.

Skloni smo da istoriji i svim njenim teškim događajima pripisujemo ozbiljnost i koherentnost koju teško primenjujemo na sadašnjost. A mislim da je to zato što je ljudskom umu teško da prepozna zlo kada se pojavljuje u smešnom, grotesknom obliku – i da ga i dalje vidi kao zlo.

Tako vam se ono prikrada. Zato se pitate kako su takvi zločini u prošlosti uopšte mogli da se dogode. Odgovor je da ono retko dolazi sa jasnom namerom i prepoznatljivim obeležjima negativca. Dolazi u obliku slomljenih ljudi, čija moć leži u neugasivoj želji da sebe učine celovitima, bez obzira na posledice.

Uz Trampovu apsurdnost stoji činjenica da ima pristup sredstvima nuklearnog uništenja i sociopatsku sklonost ka eskalaciji. (Džon Milton – „bolje vladati u Paklu nego služiti u Raju“.)

Zlo se sastoji od lakomislenosti, nehajnosti i krhkosti, ali i nemilosrdnosti, nezasitosti i brutalnosti. Još jedno sećanje iz mog „reela“. U filmskoj franšizi „Pročišćenje“ Sjedinjene Države donose zakon po kojem je tokom 12 sati sav kriminal legalan kako bi se „očistile“ zamerke i ispustila urođena tama u svim ljudima da bi ostatak godine bio bez zločina.

Ali stanovništvu nije dovoljno što se međusobno uništava jedan dan. Oni se pritom oblače u razrađene kostime, nose upadljivu šminku, prave maske i puštaju glasnu muziku u ritualu uživanja.

Suština koju film pogađa jeste da zločin nije zadovoljavajući bez performansa. Bez tvrdnje da dok činite najteže grehe, vaša moć dolazi iz toga što im pristupate trivijalno, sa privilegijom igre. Nije stvar u samom činu, već u dozvoli. Nije dovoljno da ICE razdvaja porodice i upropašćava živote; važno je da se sve to predstavi kao slavlje, kroz slike Trampa koji stoji pored aligatora sa ICE kačketima uz natpis „Alligator Alcatraz“ u stilu filmskog postera.

Nema ubeđivanja niti umirivanja ove vrste razdragane zloće koje bi nateralo Trampa da poštedi svoje uzdrmane saveznike. Nema njenog umanjivanja kao nečega bez ideologije ili bez strateške svrhe, pa samim tim i nečega čime se može upravljati.

Nekontrolisana okrutnost i nasilje koje on pokreće i omogućava, kako u zemlji tako i u inostranstvu, oslanja se na sve svoje presedane i može se suzbiti jedino žestoko i hitno ili će progutati sve. (Patrik Bejtmen iz filma „Američki psiho“: „Moj bol je stalan i oštar i ne nadam se boljem svetu ni za koga. Zapravo, želim da se moj bol prenese na druge. Ne želim da iko pobegne.”)