Koji je Trampov krajnji cilj i kako namerava da ga ostvari?

Od samog početka administracija nije dovoljno objasnila ciljeve ovog rata, piše CNN u analizi. Povratak nečemu što liči na vazdušni rat punog intenziteta, nakon devete uzastopne noći američkih vazdušnih udara, nije izuzetak.

Čini se da je predsednik ponovo naredio bombardovanje zato što su lični, politički i ekonomski troškovi najvećeg dosadašnjeg iranskog uspeha – njegove kontrole nad Ormuskim moreuzom – za njega neprihvatljivi. Međutim, još nije objasnio Amerikancima zašto veruje da će ova taktika sada biti uspešnija nego ranije.

Istovremeno, naglo intenziviranje američkih vazdušnih udara i proširenje iranskih odmazdi – prošlonedeljni napad u Jordanu, u kojem su poginula dva američka vojnika, dok se jedan vodi kao nestao – prete da čitav region ponovo uvuku u ratni požar.

Jordan, američki saveznik koji se nalazi istočno od Izraela i zapadno od Iraka, udaljeniji je od Irana nego američke baze u zemljama Persijskog zaliva. Ipak, uspeh Teherana da pogodi američke vojnike na teritoriji Jordana pokazuje da Iran i posle višenedeljnih američkih napada i dalje raspolaže ozbiljnim vojnim kapacitetima.

Iran je u nedelju optužio Sjedinjene Države da su napale nuklearnu elektranu u izgradnji i upozorio da će uslediti „primeren odgovor“. Izrael je, sa svoje strane, saopštio da je spreman da odmah obnovi borbena dejstva ukoliko bude napadnut.

Rat sa Iranom još nije postao ona vrsta ‘beskonačnog rata’ na Bliskom istoku od kakvih je predsednik više puta obećavao da će se držati podalje.

Kako Tramp može da preokrene najveći iranski uspeh?

Osim ako ne dođe do nekog neočekivanog potresa u političkim temeljima režima u Iranu, nije jasno kako bi ovaj novi talas udara mogao suštinski da ograniči mogućnosti Teherana.

Administracija nije objasnila da li je cilj novih napada isključivo uništavanje iranskih kapaciteta duž Ormuskog moreuza, koji Teheranu omogućavaju napade na civilni pomorski saobraćaj, ili se njima priprema teren za širu vojnu operaciju, koja bi mogla da uključi i kopnene snage.

Još jedno otvoreno pitanje jeste da li je predsednik sada spremniji da gađa civilne ciljeve kao sredstvo dodatnog pritiska na već teško pogođenu iransku privredu i državnu strukturu.

Vreme će pokazati i da li ima dovoljno strpljenja da istrpi potrese u svetskoj ekonomiji koji bi mogli da uslede pre nego što njegova obnovljena blokada brodova i luka izvrši odlučujući pritisak na Iran.

Na kraju krajeva, prošlog meseca rekao je Amerikancima da je postigao početni sporazum o okončanju rata zato što nije želeo da izazove novu Veliku depresiju. To je protumačeno kao pokušaj da se ublaži politička šteta po Republikansku stranku uoči novembarskih izbora na polovini predsedničkog mandata.

Ova pitanja su posebno važna ne samo zato što se sukob ponovo rasplamsava gotovo pet meseci nakon što je Tramp proglasio da je rat praktično završen za svega nekoliko dana, već i zato što ova nova faza deluje kao pokušaj da se isprave nedostaci prvobitne vojne kampanje.

Američke snage sada, praktično, nastoje da Iranu oduzmu mogućnost da Ormuski moreuz koristi kao sredstvo za držanje svetske privrede kao taoca.

Pre rata, kroz Ormuski moreuz odvijala se slobodna plovidba. Ako Tramp ne uspe da obnovi takvo stanje, ostaće upamćen kao neko ko je odgovoran za veliki strateški neuspeh. Međutim, njegove mogućnosti da to postigne ograničene su, naročito zato što pojedini delovi novouspostavljenog iranskog režima očigledno pokazuju spremnost za nastavak rata.

Predsednik je prošle nedelje mogao da iznese svoje najnovije stavove o ratu u obraćanju naciji. Međutim, o njemu je govorio samo posredno, posvetivši najveći deo vremena tvrdnjama da je američki izborni sistem korumpiran, iako dokumenti koje je Bela kuća objavila nakon skidanja oznake poverljivosti nisu potvrdili njegove navode.

To prećutkivanje samo je dodatno povećalo stratešku neizvesnost.

Još američkih žrtava

Broj američkih žrtava u ratu sa Iranom ne može se porediti sa brojem poginulih i ranjenih koje je zemlja pretrpela tokom ratova u Avganistanu i Iraku. Ali svaki gubitak razara jednu porodicu. I svaki gubitak povećava pritisak na političke lidere da pokažu da cilj operacije opravdava žrtvu.

U petak su dvojica pripadnika američkih snaga poginula u iranskom napadu na američku bazu u Jordanu, dok se još jedan vodi kao nestao. U subotu je jedan američki vojnik poginuo na severu Iraka tokom kontrolisane detonacije neeksplodirane municije iz oborenog iranskog drona. Time je broj američkih žrtava porastao na 17.

Pretpostavlja se da je broj civilnih žrtava u Iranu veći, ali nezavisni mediji izvan zemlje nisu u mogućnosti da to potvrde.

Tramp je na smrt prve dvojice pripadnika američkih snaga reagovao u intervjuu za Njujork post. Gubitke je nazvao „tužnim“ i rekao da će kontaktirati porodice poginulih. Za NewsNation je izjavio: „Mrzimo kada se to dogodi“.

Najdirektniji pokušaj administracije da u nedelju objasni svoje poteze došao je od američkog ministra energetike Krisa Rajta. On je u emisiji na ABC Njuz rekao da je predsednikov „fokus na tome da oslabi sposobnost Irana da teroriše svet, da drži svetsku trgovinu kao taoca, što upravo sada čini, i da spreči Iran da dođe do nuklearnog oružja. To se nije promenilo“.

Rajt je osporio tačnost javno objavljenih izveštaja koji pokazuju gotovo potpuno zaustavljanje prometa tankera kroz moreuz.

Podaci otvorenog izvora pomorske službe za praćenje MarineTraffic pokazali su da je promet kroz moreuz pao na samo osam brodova 16. jula, u odnosu na 15 brodova prethodnog dana. Pre rata je kroz ovaj ključni pomorski prolaz svakodnevno prolazilo u proseku oko 116 brodova.

Republikanski kongresmen Majkl Mekol iz Teksasa rekao je da američka vojska „dobija ovaj rat protiv Irana“. Zaustavili smo se, dodao je, da bismo pregovarali o prekidu vatre i postizanju dogovorenog rešenja.

Mekol je mislio na memorandum o razumevanju za koji je Tramp tvrdio da je ostvario sve američke ciljeve, ali koji se raspao delom zato što je Iran želeo da pokaže svoju kontrolu nad moreuzom. Mekol je rekao da je „osnovni cilj sada“ da američka vojska uništi iranska lansirna mesta i bespilotne letelice.

Demokratski senator Džon Feterman, koji se razišao sa pojedinim strujama unutar svoje stranke zbog rata i svoje podrške Izraelu, rekao je da bi Tramp trebalo da nastavi sa pritiskom. „Mislim da je potpuno opravdano nastaviti rat sa Iranom“, rekao je Feterman.

Međutim, senator Mark Vorner, uticajni demokrata u Senatskom odboru za obaveštajne poslove, izjavio je da se „ovo se dešava kada započnete rat po sopstvenom izboru“. Vorner, član takozvane „Bande osmorice“ – grupe visokih kongresnih lidera koji dobijaju poverljive informacije najvišeg nivoa, dodaje da može „nedvosmisleno“ da kaže da nije postojala neposredna pretnja od Irana.

Postoji li izlaz?

Sadašnja rasprava u Vašingtonu o ratu, slično kao i Trampove javne izjave, izgleda samo osvetljava začarani krug.

Napadi na iranske položaje oko moreuza i civilne objekte, poput mostova koje koristi vojska, mogli bi da oslabe pretnju koju predstavlja Teheran.

Ali u eri dronova, kada je svega nekoliko projektila dovoljno da odvrati brodove od prolaska kroz moreuz, pitanje je da li će američka vojska ikada moći da smanji rizike na prihvatljiv nivo.

Kritikovanje Trampa zbog rata moglo bi demokratama poslužiti kao politički argument uoči izbora za Kongres ove jeseni. Ali to ne doprinosi pronalaženju rešenja.

Ako politički pritisak natera Trampa da se povuče, svetska ekonomija bi mogla ostati taoc tiranskog režima u Teheranu. A za sada nema nikakvih znakova da će Iran diplomatskim putem prihvatiti ustupke koje bi SAD i međunarodna zajednica smatrale prihvatljivim.

Nastavak eskalacije vazdušnih udara mogao bi izvesno vreme da da rezultate, ali bez ponovljenog vraćanja vojnoj sili, Trampu ili sledećem američkom predsedniku moglo bi biti teško da osigura da je iranska pretnja trajno i odlučujuće uklonjena.

A bez transparentnosti koju bi mogao da omogući teško ostvariv nuklearni sporazum uz međunarodni nadzor, ne može se isključiti mogućnost – makar samo teorijska – da Islamska Republika pokuša da ubrza put ka proizvodnji nuklearne bombe.

Možda upravo ova nerešivost najbolje objašnjava Trampovu najnoviju strategiju eskalacije bez jasno definisanog krajnjeg cilja.

Bivši admiral američke ratne mornarice Džejms Stavridis rekao je da su sve Trampove opcije loše.

„Iran nema naročito dobre karte u rukama, ali ih prilično dobro igra“, naveo je on. Dodaje da podsećaju na Severne Vijetnamce tokom rata u Vijetnamu ili Talibane u Avganistanu.

„Oni pokušavaju da nas navedu da zaključimo da ta sveća nije vredna igre, odnosno da bismo na kraju ipak odustali i povukli se“.

Ne mislim, dodao je, da će uspeti u toj strategiji, „ali to je svakako strategija koju trenutno sprovode“.

„I za sada se, barem, i dalje drže u igri i uspevaju da ostanu deo borbe“, naveo je Stavridis.