Braća Albanci

I zato, u pitanju nisu samo „vesti iz sveta“ (ili „regiona“), pre sporta i vremenske prognoze, već ozbiljna lekcija za način vladavine korumpiranih diktatorčića iz naših zapuštenih sokaka. I slika i prilika svega što je trulo u šatro „Otvorenom Balkanu“. A, nekada davno (1946-1948), bilo je i ozbiljnih planova za ujedinjenje Jugoslavije i Albanije, odnosno vizije Albanije (sa Kosovom) kao sedme jugoslovenske republike.

Ali, ne tako davno (1998-1999), bilo je i jezivih ratnih zločina za koje se radije pravimo da ne postoje. S tim u vezi, upadljivo je koliko i sami Albanci ne postoje u našim umovima i njihovim memorandumima – osim kao mitološki i praiskonski neprijatelj. I tako već najmanje 40 godina, od akademika 1986. do studenata 2026. godine. Pa tekuća ministarka komotno izjavljuje da bi ona etnički očistila Kosovo. A biće da nas mnogo više toga spaja, nego razdvaja.

Dakle, neprijatelj kojeg nikada nismo zaista upoznali, sada nosi transparent na protestu. Otkud to? Počelo je tako što se Ivanka Tramp u julu 2021. vozila na svojoj jahti uz zapadnu obalu Albanije i kolumbovski „otkrila“ ostrvo Sazan, nekadašnju vojnu bazu iz doba Envera Hodže. Ona i njen suprug Džared Kušner bili su toliko očarani ovim netaknutim i nenaseljenim ostrvom da su odlučili da pokrenu izgradnju megaturističkog kompleksa vrednog 4 milijarde dolara, i sa deset hiljada smeštajnih jedinica, namenjenog imućnim turistima.

Naime, Kušnerov projekat predviđa luksuzne hotele, stambene apartmane i privatne vile, ali u okviru ekološki zaštićenog ekosistema delte Vjosa-Narte. Na tom području obitavaju flamingosi (i više od 200 vrsta ptica), kao i desetine ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. Neko je rekao novosadski Šodroš? Ili, kao Vučić, „Ja sam normalan čovek, volim ptice“?

I sad, albanska vlada prvo je proglasila kompaniju „Atlantic Incubation Partners“, blisko povezanu sa Kušnerovom firmom, „strateškim investitorom“, čime joj je omogućena ubrzana procedura odobravanja projekta. Izmenila je i zakone o zaštićenim područjima prirode. Zvuči poznato? Bageri su u maju počeli da probijaju pristupne puteve kroz zaštićeni ekosistem Vjosa-Narta, uklanjaju obalni pesak i borove šume, te ograđuju delove gradilišta.

Ovi zahvati izazvali su snažno negodovanje javnosti, podgrejano snimcima uništavanja prirode i sukobima demonstranata sa privatnim obezbeđenjem. Jeste, zvuči poznato. Ova građevinsko-mafijaška i ekološka kontroverza ubrzo je prerasla u najveći talas protesta u Albaniji od pada komunističkog režima. „Flamingo revolucija“ okupila je ekološke aktiviste, studente, radnike, umetnike, pripadnike dijaspore i mnoge građanske inicijative. Protesti su se proširili u širi pokret otpora korupciji, zarobljenoj državi, ekonomskoj nejednakosti i modelu razvoja koji pogoduje političkim elitama, oligarsima i stranim investitorima nauštrb javnog interesa. Braća Albanci, vaistinu.

Šta je još bilo? Albansko Specijalno tužilaštvo za borbu protiv korupcije (SPAK) povezalo je delove ovog projekta sa širom istragom o trgovini kokainom i pranju novca. Neko je rekao srpski „Generalštab“ ili mrdićevski osakaćeno Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK)? Albanski SPAK zamrznuo je imovinu kompanije povezane sa planovima za izgradnju turističkog kompleksa uz dvadesetak naloga za hapšenje nekih investitora.

Međutim, već tokom prvih dana demonstracija, režim je pokrenuo krivični postupak protiv 85 demonstranata zbog narušavanja javnog reda i učešća u nezakonitim okupljanjima (a organizatorima protesta se preti smrću). Prema demonstrantima (i porodicama sa decom) korišćeni su vodeni topovi, suzavac, biber sprej, pendreci i ostalo dobro poznato. „Nema nikakve šanse da se ova investicija zaustavi dok sam ja na ovom mestu“, izjavio je Rama. Za njega, protesti predstavljaju deo šireg „hibridnog rata“ protivu Albanije, upozoravajući na delovanje „stranih agenata“ koji podstiču kampanje dezinformacija. Svako ima svoje „ustaše“ i „Šolakove medije“, takoreći.

„Šiptari“, kažete? Jer, za mnoge građane Srbije, Albanci ne postoje u punom smislu te reči, odnosno kao ljudi sa političkim stavovima, civilnim društvom, strahovima i ljubavima, muzičkim ukusima, smislom za humor i razlozima za nezadovoljstvo sopstvenom vlašću. Umesto toga, postoji predstava o Albancima kao groteskno pretećim, primitivnim, krivim, i svedenim na kosovsko pitanje ili na ulogu koju su im režimski mediji dodelili u datom trenutku.

Albanac kao osoba sa imenom i prezimenom, poslom, kreditom za stan, decom u vrtiću i nepoverenjem prema korumpiranim političarima uglavnom je odsutan iz javnog mnjenja u Srbiji. Eno, predsednik Albanije Bajram Begaj (znamo li njegovo ime i prezime?) nedavno je boravio u Bujanovcu i Preševu, pa režimski mediji upadljivo zaćutaše, nije se desilo – a desničari se uskopistiše. I što sve možda i ne mora da iznenađuje, da nije onoga što se upravo sada događa u Albaniji, kao i Srbiji.

Umesto „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, biće da je napisan svojevrsni „Uradi sam“ ili priručnik za balkanske autokrate. Ili „Kako Kinezu rasprodati rudna bogatstva“, pardon, „Kako Amerikancu rasprodati morsku obalu“. I sad, demonstranti u Albaniji ne odbacuju samo vlast, već i celokupnu političku klasu, uključujući tu i vodeće opozicione lidere. Oni proširuju svoje zahteve od zaštite albanskog primorja i prirode na sveobuhvatnu istragu navoda o korupciji, zahtevajući promenu ekonomskog modela za koji smatraju da počiva na organizovanom kriminalu i uticaju oligarhijsko-partijskih struktura.

Svako ko je i pet minuta ispratio proteste u Srbiji u prethodnih godinu i po dana prepoznaće ovaj obrazac kao jezivo poznat ili već viđen. Ova paralela nije kuriozitet koji zahteva neko dubokoumno objašnjenje ili nadnaravnu mudroliju. Na delu je standardni operativni sistem balkanskog autokratskog režima: dugotrajan boravak na vlasti (kao premijer, Edi Rama je na vlasti od 2013. ili skoro 13 godina), zarobljeni mediji, policijsko nasilje predstavljeno kao očuvanje rada, reda, mira i stabilnosti, optužbe o stranom mešanju usmerene protiv sopstvenih građana, te dodvoravanje svakom korumpiranom lupežu od Kine, preko Emirata, do Amerike.

A gorka ironija se očitava u sledećem. Stanovništvo koje je javni diskurs u Srbiji decenijama činio nevidljivim, opasnim i neretko subhumanim, danas u Tirani radi upravo ono što stanovnici Beograda, Novog Sada i Niša, Novog Pazara i Savinog Sela, rade još od novembra 2024. godine. Stoje na ulicama zahtevajući da vlast odgovara građanima i trpe pendreke i hapšenja dok ih režim proglašava neprijateljima naroda i države.

I mladi su i iscrpljeni, ali ne nameravaju da odustanu. Ali, po svoj prilici, srpsko društvo će o svemu tome saznati vrlo malo. Uostalom, zato smo (šesti put) izmestili grob nepodnošljivog Dimitrija Tucovića sa Slavije (videti „Srbija i Arbanija“, 1914), dok masovna grobnica 744 kosovskih Albanaca u Batajnici kao da ne postoji. Isti državno-medijski ekosistem koji je Albance pretvorio u pretnju i „šiptarske teroriste“, umesto da ih predstavi kao društvo sastavljeno od stvarnih ljudi, ignorisaće protestni pokret „Flamingo revolucije“.

Ali zašto ga ignorišu Studenti u blokadi? Kada bi ga ozbiljno predstavili javnosti, srušili bi granice između „nas“ i „njih“ delotvornije od bilo koje diplomatske, političke ili haške inicijative. Međutim, zgodnije i lakše je održavati predstavu o neprijatelju kojeg nikada nismo upoznali. Mnogo je teže kada u njegovom gnevu prepoznamo gotovo savršeni odraz onog sopstvenog.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.