Sajmon Tisdal o „oružju za masovno uništenje oličenom u jednom čoveku“: „Tramp, a ne Iran, je globalni neprijatelj broj jedan“

Kao i ranije, ovo nezakonito nasilje samo jača otpor tvrdokornog režima koji malo mari za patnje sopstvenog naroda. Koliko puta su Tramp i Pit Hegset, „divlji gospodar kostiju“ Pentagona, već slavili lažnu pobedu?

Predsednik je ove nedelje tvrdio da „naveliko pobeđuje“. Niko mu ne veruje. Dok svet beleži ogromnu ljudsku i ekonomsku cenu njegove „persijske ludosti“, posmatrači širom sveta podsmevaju se američkoj nemoći, piše spoljnopolitički komentator Sajmon Tisdal u kolumni za Gardijan.

Kontrola nad Ormuskim moreuzom, koji je zatvoren zbog Trampove ratobornosti, sada je ograničeni i teško ostvarljivi cilj Bele kuće. Veći američki i izraelski ratni ciljevi – uništenje iranskog nuklearnog programa, slabljenje regionalnih milicija i promena režima – sada su manje dostižni nego ikada.

Za neefikasnost američkih snaga nije kriv Korpus islamske revolucionarne garde, već Trampovo kukavičko vođstvo.

Ako je Iran zaista egzistencijalna pretnja kakvom ga on predstavlja, logičan potez bio bi potpuni rat i osvajanje zemlje. Kada je Džordž Buš Mlađi odlučio da Irak predstavlja neprihvatljivu opasnost, napao ga je sa 170.000 kopnenih vojnika. Bila je to katastrofa. Ali je bar Buš imao m…da.

Tramp sa „koštanim izgovorom“ (aluzija na njegovo ranije odlaganje vojne službe zbog problema sa petom) ne usuđuje se da pokuša ništa slično u Iranu, na čemu bi svet svakako trebalo da bude zahvalan. Ali isto tako neće priznati grešku što je nepromišljeno započeo sukob koji ne može da završi.

Umesto toga, radije izlaže civile i američke vojnike beskonačnom ratu iscrpljivanja koji se ne može dobiti, ugrožava arapske saveznike u Persijskom zalivu, nanosi štetu globalnoj ekonomiji, rizikuje razornu glad u zemljama u razvoju, raduje autoritarne lidere od Moskve do Pekinga, uništava međunarodno pravo i ugrožava izborne šanse svoje Republikanske stranke — nego da prizna da je pogrešio i potraži diplomatsko rešenje kroz zaustavljene „mirovne pregovore“.

Trampova samoljubivost, a ne Iran, jeste najveći globalni neprijatelj broj jedan. On je glavni razlog zbog kojeg ovaj rat ponovo nekontrolisano eskalira. On je oružje za masovno uništenje otelotvoreno u jednoj osobi.

Ovde postoji poznat obrazac. Tramp je krenuo u rat bez konsultacija sa Kongresom, američkim saveznicima ili američkom javnošću. Nije imao jasan plan niti dugoročnu strategiju. Prihvatio je sumnjiva uveravanja o brzoj pobedi od strane jednako problematičnog izraelskog premijera.

Njegovo duboko neznanje o vojnim i regionalnim rizicima nije promenjeno ni stručnim procenama koje je, prema izveštajima, ignorisao. Neverovatno, Tramp je očekivao da će Iran popustiti pre nego što zatvori moreuz i bio je „šokiran“ iranskim osvetničkim napadima na američke baze u državama Persijskog zaliva. Niko drugi nije bio. Sada je potpuno izgubljen.

Ista ta arogancija i neodgovornost obeležile su i prošlogodišnji grandiozni Trampov „mirovni plan“ za Gazu od dvadeset tačaka. Nijedan od ključnih elemenata – obnova, međunarodne stabilizacione snage i demilitarizacija – nije napredovao, a Tramp je uglavnom izgubio interesovanje.

Hamas se nije razoružao, izraelske snage odbijaju da se povuku sa te teritorije, humanitarna pomoć je i dalje ometena, a više od hiljadu Palestinaca je ubijeno od oktobarskog „prekida vatre“. Bez ikakvog političkog rešenja na vidiku, Gaza postoji u stanju između mira i rata – u svojevrsnom vakuumu bez rata, ali i bez mira.

Slična kritika može se uputiti i Trampovim nekorisnim intervencijama u ratu između Ukrajine i Rusije. On se nikada nije ozbiljno bavio osnovnim uzrocima sukoba niti nečasnim motivima Vladimira Putina. Favorizovao je stranu koju je smatrao jačom i pokušao da natera Volodimira Zelenskog, predsednika Ukrajine, na neku vrstu kapitulacije. Kada to nije uspelo, uvređeno je okrenuo leđa Kijevu — iako i dalje pokušava, iz razloga koje samo on može da objasni, da udovolji nepopustljivom Putinu. Sada se isti obrazac predsedničke gluposti, nestrpljenja i neodgovornosti ponavlja ponovo u Iranu.

Nesposoban da se izvuče iz situacije, Tramp se koprca. U središtu ovonedeljne eskalacije nalazi se junski „memorandum o razumevanju“, kojim je navodno zamrznut sukob na 60 dana do početka ozbiljnih pregovora. Tramp je taj memorandum predstavio kao svoju ličnu pobedu, ali je, kao i mnogi njegovi dogovori, on kobno manjkav.

Njegov peti pasus je, kako se čini, ozakonio faktičku iransku kontrolu nad moreuzom. Očajan u potrazi za izlazom iz krize, Tramp je na to pristao. Sada, kada posledice postaju jasnije, počinje da se povlači. Nije ni čudo što mu Teheran ne veruje. Ko mu veruje?

Šteta koju je izazvao Trampov fijasko sa Iranom u ovom trenutku deluje neograničeno. To je prizor kakav je svet retko imao priliku da vidi. Poput alkoholičara koji ponovo uzima piće verujući da će ovog puta ishod biti drugačiji, Tramp je obnovio svakodnevna bombardovanja iako svi prethodni napadi nisu proizveli željeni rezultat.

Što više bombarduje, režim postaje nepokolebljiviji, sukob se sve više intenzivira i širi, a mogućnost rešavanja nuklearnog pitanja — za koje SAD i Izrael tvrde da je suština čitavog problema — postaje sve udaljenija.

Jasno je da Tramp – koji je najpre obećao da će uvesti pomorske takse za prolazak kroz moreuz, a zatim se u roku od 24 sata predomislio, koji nadgleda napade na civilnu infrastrukturu koji bi mogli predstavljati ratne zločine i koji se suočava sa ekonomskim posledicama moguće blokade Crvenog mora od strane jemenskih Huta, koje podržava Iran – nema predstavu kako da se izvuče iz ovog sve dubljeg gliba.

Evropski saveznici ga posmatraju s neodobravanjem, protivnici Vašingtona likuju, globalna tržišta strepe, a cena nafte ponovo raste. Ugled i uticaj Sjedinjenih Država u svetu opadaju sa svakom ispaljenom raketom. Teško je biti supersila kada vas niko ne poštuje.

Ko će zaustaviti Trampa? Kongres mu je poručio da obustavi rat ili da zatraži zvanično odobrenje. On to ignoriše. Ankete pokazuju da je većina Amerikanaca protiv čitave te „stomilijarderske zbrke koja podstiče inflaciju“, ali Tramp odbija da ih sasluša.

Zgroženi saveznici, koji još uvek leče rane nakon još jednog javnog Trampovog prekora na samitu NATO-a u Ankari, ne usuđuju se da mu se suprotstave iz straha od trajnog raskola. Papa Lav pokušava koliko može. Možda je molitva jedino što je preostalo.

Dok sedi u Kremlju usred ruševina sopstvenih ratnih zabluda, Putin sa zadovoljstvom posmatra kako Amerikanci troše dragocene raketne presretače, novac i energiju na još jedan beskonačni rat na Bliskom istoku, daleko od Ukrajine. Što su veće napetosti unutar zapadnog saveza, to je on zadovoljniji, naročito ako se – kako sumnjaju obaveštajni izveštaji – Rusija sprema za veliku hibridnu provokaciju u Poljskoj ili baltičkim državama.

A ako neko sumnja u stav Kine, dovoljno je da pogleda prošlonedeljno testiranje dalekometne rakete lansirane sa podmornice u južnom Pacifiku. Poput zabrinutih Japana i Tajvana, predsednik Si Đinping pažljivo proučava Trampovo „pozorište haosa“.

Kina već sada ostvaruje ogromnu korist, kako u ekonomskom smislu, tako i kroz jačanje svog međunarodnog uticaja. Pre ili kasnije, Si će pokušati da tu prednost iskoristi i u vojnom smislu.

Trampova zagonetka je, na kraju, problem koji treba da reše sami Amerikanci. Oni su ga izabrali. Oni su svetu nametnuli ovog opasnog monstruma. I upravo bi oni na kraju mogli platiti najveću cenu njegovih postupaka.

Poput Tomasa Džefersona i američkih očeva osnivača 1776. godine, mi, ljudi sveta, smatramo da je očigledna istina sledeća – umesto da Ameriku ponovo učini velikom, Tramp je čini manjom, zlobnijom, nesrećnijom, podeljenijom, usamljenijom i manje voljenom.

Ono što je sada hitno potrebno jeste „Deklaracija o nezavisnosti od Trampa“ iz 2026. godine.