„Njihova moralna bolest je zarazna“: Šta imaju zajedničko Tramp, Putin i Netanjahu?

Odgovor: hroničnu nesposobnost da razlikuju dobro od zla. Ova trojica lidera, koji trenutno nanose najveću štetu svetu, dele sklonost ka nasilju, zastrašujući nedostatak saosećanja i izvanrednu samodopadnost pomešanu sa paranojom, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator, u kolumni za Gardijan.

Ipak, osobina koja ih najviše povezuje jeste njihovo odbacivanje ili nerazumevanje osnovnih moralnih standarda. Štaviše, ovi ljudi se u svojim javnim životima ponašaju na načine koji su suštinski nemoralni. I to je problem za sve. Njihova moralna bolest je zarazna.

Ideje o tome šta, u apsolutnom smislu, predstavlja dobro i zlo uvek su predmet sporova, kao što su pokazali moralni filozofi od Aristotela do Kanta.

Papa Lav, poglavar svetskih katolika, nedavno je upozorio da „živimo u vremenu kada je čak i prepoznavanje onoga što je zaista dobro za sve postalo teško“.

Ipak, većina ljudi, većinu vremena, poštuje lični moralni kodeks koji deli sa drugima. Postoji široka saglasnost, na primer, da je pogrešno ubijati, krasti, varati i lagati. U navodno sekularnom dobu, 76 odsto ljudi u svetu identifikovalo se sa nekom religijom 2020. godine – što je snažan izraz individualne i kolektivne moralnosti.

Rusija Vladimira Putina namerno ispaljuje rakete na Ukrajinu, nasumično ubijajući civile. Po većini ljudi, to je nemoralno.

Izrael Benjamina Netanjahua i dalje, kako UN navodi, vrši genocid ciljajući decu u Gazi. I to je takođe nemoralno.

A definicija nemoralnosti režima Donalda Trampa ne poznaje granice. Potpredsednik SAD Džej Di Vens tvrdio je prošle nedelje da skandal Votergejt, koji je srušio predsednika Ričarda Niksona, danas ne bi bio velika stvar.

Nikson je zaverenički pokušao da potkopa američki ustav, delovao kriminalno i lagao američku javnost. Ali, kako su Vensove reči implicirale, takvo ponašanje danas je postalo uobičajeno.

Normalizacija nemoralnog ponašanja u javnoj funkciji možda će biti Trampovo trajno nasleđe. U inostranstvu, to se kreće od vansudskih ubistava na Karibima, do izdaje ukrajinskih i evropskih saveznika, do ulizivanja kineskim kršiteljima ljudskih prava.

Masovno ubijanje školaraca u Minabu u Iranu na početku nezakonitog američko-izraelskog rata protiv Irana bilo je vojno nesposobno i moralno neoprostivo. Ipak, ovaj zločin nije toliko prikriven koliko se arogantno ignoriše.

Kod kuće, Trampovo ime je sinonim za kripto-pohlepu, otvorenu korupciju i nemoral. Ali njegova bezobrazna poruka je jasna: sve je to sada normalno.

Međunarodno pravo u teoriji predstavlja poseban, bezličan moralni kodeks. Ipak, njegova ograničenja se redovno zaobilaze, a optužnice se ignorišu.

Druge kategorije moralnih imperativa, poput obavezujućeg osećaja građanske dužnosti i društvene odgovornosti, takođe slabe u polarizovanoj eri. Utilitarna ideja Džeremija Bentama da je moralno ono što povećava opšte blagostanje danas ima malo značaja.

U savremenoj političkoj pustinji kojom dominiraju milijarderi, ratni zločinci, megakorporacije, veštačka inteligencija i trgovci oružjem, sreća običnih ljudi gotovo da se i ne uzima u obzir.

Principi koje su moderni progresivci i liberali smatrali nepromenljivim, poput tolerancije i jednakih prava, potkopavaju se od strane krajnje desnih nacionalističko-populističkih reakcionara bez principa.

Izabrani zapadni političari koji se dodvoravaju autokratama, pravdaju neoprostivo i kriminalizuju svoje protivnike kao teroriste, doprinose ovom opasnom moralnom slomu. Ipak, krivica je zajednička. Potencijalno saučesnik je i svaki građanin, visok ili nizak, koji ne podiže glas.

Gde se u ovim nestabilnim vremenima može naći moralno vođstvo? Papa Lav, između ostalih, pokušava da pronađe izlaz iz ovog blata.

Govoreći u aprilu, osudio je „svet razoren od strane šačice tirana“, ne ostavljajući mnogo sumnje u Vašingtonu, Moskvi i Jerusalimu na koga misli. Više puta je osuđivao zla ratovanja i neuspese da se finansira globalna borba protiv siromaštva, neznanja i bolesti.

Takođe je oštro kritikovao Vensa i američkog ministra odbrane Pit Hegseta, koji tvrde da božanski opravdavaju ratne akte agresije.

„Teško onima koji manipulišu religijom i samim Božijim imenom za sopstvenu vojnu, ekonomsku i političku korist, vukući ono što je sveto u tamu i prljavštinu“, izjavio je papa.

Papa Lav nije samo govorio. On ima plan. Predsedavajući „konzistorijumu“ – retkom okupljanju svih kardinala Katoličke crkve – u Rimu prošlog vikenda, pokušao je da pooštri avgustinovsku i tomističku teoriju „pravednog rata“, koja se često zloupotrebljava za opravdavanje takozvanih preventivnih ratova po izboru.

Lav tvrdi da je rat opravdan samo za „proporcionalnu samoodbranu“ i tek nakon što su iscrpljene sve miroljubive opcije. „Rat nikada nije dostojan čovečanstva i nikada nije blagosloven od Boga“, rekao je kardinalima. „Rat nije samo sukob između država“, već potiče iz „kulture moći“. Svet mora „ponovo izgraditi kulturu saradnje“.

Ova borba za „dušu“ današnjeg, sve više suprotstavljenog svetskog poretka privukla je islamske i jevrejske verske lidere i mislioce, kao i predstavnike drugih hrišćanskih denominacija.

Sara Malali, novo ustoličena nadbiskupkinja Kenterberija, odlučno je prošlog meseca pozvala na „verni otpor“ protiv izraelskog širenja okupacije tokom susreta sa palestinskim hrišćanima na Zapadnoj obali. Međunarodna zajednica ima „moralnu odgovornost“ da ublaži duboku patnju tamo i u Gazi, napisala je u pastirskom pismu – i vreme za delovanje je sada.

Sukobi na Bliskom istoku, dodala je, „simptom su dublje političke i duhovne krize – napuštanja međunarodnog prava i sve češćeg oslanjanja na vojnu silu“.

Nije neophodno biti vernik da bi se cenili istina, pravda i ljudska pristojnost. Gledano unazad, upravo su ljudi desnice – socijalni konzervativci poput Meri Vajthaus, tačeristički ideolozi i evanđeoski propovednici poput Bili Grejema i Džeri Falvela – češće govorili o moralnom propadanju, potrebi za moralnim preporodom i obnovom.

Leva strana je izbegavala takav rečnik iz straha da ne zvuči osuđivački ili propisujuće. Ali stari tabui nestaju. Sekularni pogled se menja.

Povratak dogovorenim standardima moralnog ponašanja u međunarodnim odnosima i javnom životu od suštinske je važnosti ako se žele izbeći još veći poremećaji, nestabilnost i sukobi.

Za budućeg britanskog premijera Endi Bernama i druge potencijalne pokretače promena širom Evrope – kao i za svakog građanina – ovo postaje centralni izazov epohe. Kada se razmatra svaka nova odluka, politika i plan, mora se postaviti pitanje: možda je politički, ekonomski ili vojno poželjna – ali da li je to ispravna stvar? Ako je moralno pogrešna, neće uspeti.

Govoreći u ime svih tirana, Donald Tramp je u januaru izjavio da ga samo jedna stvar sputava: „Moja sopstvena moralnost… to je jedino što može da me zaustavi“.

Ovde je oličena „tama i prljavština“ na koju je upozorio papa Lav – jer, istini za volju, Tramp je potpuno, mučno nemoralan. On i drugi autoritarni lideri koji veruju da „sila čini pravdu“ ne razmišljaju o činjenju dobra, već samo o sopstvenim sebičnim ciljevima.

Njihove nemoralne iluzije o božanskoj svemoći predstavljaju konačnu opscenost. Današnja progresivna moralna većina mora da pronađe svoj glas – i da ih odbaci.