„Rok bend koji je obeležio pad Sovjetskog Saveza ponovo u modi“: Zašto Putin to podržava?

Iako grupa nije bila otvoreno politički angažovana, kako tvrdi ruski muzički kritičar Artemij Trojicki, tekstovi pesama, muzika i stil grupe KINO odražavali su individualizam, oslobađanje od državne kontrole i osećaj zajedničke pripadnosti globalnom svetu.

Grupa je svakako bila i antiratno nastrojena, a mnoge pesme iz njihovog repertoara, koji je punio stadione, bavile su se iskustvom vojnika u Avganistanu, ukazuje u analizi za CEPA.org Met London koji je bio student na razmeni u Moskvi 1989. godine, a trenutno je povezan sa Centrom za evroazijske, ruske i istočnoevropske studije Univerziteta Džordžtaun.

Mnogi su se pitali šta bi Coj, koji je preminuo 1990. rekao o ruskom ratu protiv Ukrajine. Drugi poznati muzičari iz tog vremena, među kojima su Boris Grebenščikov, Jurij Ševčuk i Andrej Makarevič, kao i Ala Pugačova, napustili su Rusiju i javno govorili protiv Vladimira Putina i njegove „specijalne vojne operacije“.

Imajući u vidu trajnu popularnost grupe KINO i njenih pesama koje zahtevaju promene i osuđuju ludilo i brutalnost rata, moglo bi se pretpostaviti da bi Kremlj želeo da i ona vremenom bude potisnuta u zaborav.

Ali njihova muzika ne samo da i dalje živi – država je aktivno promoviše.

Proratna dopisnica Marijana Naumova snimila je nekoliko priloga o Coju, uključujući i posetu njegovom zasneženom grobu, a trojica preostalih članova benda ponovo su se okupila kako bi održala koncerte širom Rusije, koje prenosi državna televizija.

Nastupaju uz unapred snimljene Cojeve vokale, dok se na ogromnom video-ekranu prikazuju pevač i spotovi njegove grupe.

Dana 21. juna nastupili su na moskovskom stadionu Lužnjiki, mestu jednog od njihovih najznačajnijih koncerata, kada su 1990. godine održali televizijski prenošen nastup pred hiljadama obožavalaca, samo nekoliko nedelja pre nego što je Coj poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Zašto Putinov režim aktivno podstiče Ruse da vole i prihvate KINO kao nacionalno blago, umesto da ih zabrani, kao što je učinio sa drugim umetnicima zbog njihovih antiratnih stavova i nedostatka patriotizma?

Prvo, grupa se predstavlja bez pominjanja njenog političkog konteksta. Na primer, na koncertu u Lužnjikiju, video-grafika koja je pratila potencijalno provokativne teme pesama „Rat“ i „Promene“ bila je sastavljena od umetničkih prikaza inspirisanih Cojem, koji su delovali namerno neodređeno i odvojeno od stvarnosti.

Delovalo je da je cilj manje bio regrutovanje ljudi za rat u Ukrajini, a više njihovo otupljivanje prema njegovim posledicama. Publika je pevala i njihala se sa podignutim upaljačima, ali bez energije i uverenja koje su imali koncerti iz 1980-ih.

To nije bila publika koja bi sa koncerta pravo otišla na barikade.

Drugo, Kremlj pokušava da poveže sebe sa popularnošću grupe, naročito među sredovečnim profesionalcima kojima je KINO bilo važan deo odrastanja.

Režim se ne obraća toliko sovjetskoj nostalgiji, koliko mladalačkom optimizmu i kulturnom ponosu Rusije. Coj i šef kremaljske propagande Sergej Kirijenko rođeni su u razmaku od samo mesec dana 1962. godine, a Kirijenko je gotovo sigurno bio obožavalac grupe KINO u mladosti, ili barem ima pozitivna sećanja na njihovu muziku.

Istovremeno, režim Vladimira Putina se prvenstveno zasniva na kontroli. Dok su druge kultne grupe kasne perestrojke, poput Akvarijuma, Mašine Vremeni i DDT-a, politički postale neprihvatljive, popularnost grupe KINO može da se kontroliše.

Dok je bend nekada predstavljao promene i nadu, danas režim dozvoljava KINO-u da nastupa kako društvo ne bi počelo da zahteva promene. A pošto je Coj odavno mrtav, ne postoji rizik da on javno progovori i protivreči njihovoj interpretaciji, zaključuje London.