Profesor sa Univerziteta u Bergenu o Kremlju i sukobima: Zašto bi mir uništio Putina?

Rat je oduvek bio racionalno sredstvo državne politike. Države su koristile vojnu silu kako bi osvojile teritoriju, obezbedile granice, zaštitile strateške interese, proširile uticaj ili promenile odnos snaga.

Rat je, takođe, služio kao mehanizam unutrašnje stabilizacije, preusmeravajući nezadovoljstvo unutar zemlje ka zajedničkom neprijatelju.

Ono što izdvaja ponašanje Vladimira Putina jeste činjenica da invaziji punog obima na Ukrajinu 2022. godine nije prethodila vrsta unutrašnje krize koja je istorijski često bila okidač za takozvane diverzijske ratove – ratove pokrenute radi skretanja pažnje sa domaćih problema, piše Džon Kristofer Tonesen, predavač na Univerzitetu u Bergenu u Norveškoj, gde se bavi kliničkim i istraživačkim aspektima teških poremećaja ličnost i kako se ove psihološke dinamike institucionalizuju unutar autoritarnih državnih struktura, u analizi za CEPA.org. 

Rusija je takođe nastavila da eskalira sukob čak i onda kada su strateški dobici postajali sve ograničeniji.

Vodeće institucije za vojna istraživanja, uključujući Institut za studije rata (ISW) i Kraljevski institut ujedinjenih službi (RUSI), navode da su mnogi dalekometni raketni napadi Moskve na ukrajinske gradove doneli samo ograničene vojne rezultate, uprkos njihovoj velikoj ceni.

Koja je onda svrha stalnog sukoba za rusko rukovodstvo?

Za Kremlj je vojna eskalacija prestala da bude samo sredstvo spoljne politike i postala je strukturna i psihološka potreba.

Dela nemačke filozofkinje Hane Arent pružaju važnu vezu između političkih i psiholoških objašnjenja. U svojoj knjizi „On Violence“, koja je bila zasnovana i na njenom ličnom iskustvu nacističkog perioda, ona je pisala da nasilje ne treba poistovećivati sa stvarnom političkom moći.

Dok se moć zasniva na legitimnosti i kolektivnoj podršci, nasilje postaje sve potrebnije kada legitimnost počne da slabi. Umesto da pokazuje snagu režima, pojačavanje prinude zato može biti znak slabljenja političkih uslova na kojima počiva stvarni autoritet.

Iz te perspektive, analiza autoritarne ličnosti socijalnog psihologa Eriha Froma pomaže da se objasni zašto Putin nasilje doživljava kao privlačno sredstvo. U knjigama „Bekstvo od slobode“ i „Anatomija ljudske destriuktivnosti“, From je tvrdio da se zlonamerna agresija ne rađa iz stvarne snage, već kao kompenzaciona reakcija na osećaj ranjivosti.

Kada autoritarni lideri dožive slabljenje svog autoriteta, oni nastoje da dominiraju nad onim što ih ugrožava, koristeći prinudu kao način da ponovo uspostave unutrašnju psihološku ravnotežu.

Jedna od karakteristika Putinove vladavine jeste da je nekoliko velikih epizoda vojne eskalacije usledilo nakon perioda u kojima je postojala percepcija ugroženosti ili slabosti. Od Čečenije i Gruzije, preko Krima, pa do invazije punog obima na Ukrajinu, spoljašnji sukob je služio kao način da se nadoknadi osećaj gubitka kontrole – tako što se unutrašnja ili geopolitička nesigurnost pretvara u demonstraciju snage.

Ipak, sama agresija ne može da održi takav sistem. Ako sukob funkcioniše kao psihološka odbrana od osećaja nesigurnosti, onda sama stvarnost postaje opasna. Vojni neuspesi, ekonomski pad i ljudska cena rata prete da razotkriju jaz između slike koju režim ima o sebi i sveta koji zaista postoji.

Stubovi dima iz rafinerija koje su ukrajinski dronovi pogodili u Sankt Peterburgu i Moskvi poslednjih nedelja upravo ilustruju tu protivrečnost.

Da bi se zaštitio, režim gradi alternativnu stvarnost, a kako se personalizovana vlast sve više koncentriše u Kremlju, lične ranjivosti lidera počinju da se tretiraju kao pretnje državi.

Lični strahovi, osećaj nepravde i ambicije postepeno se ugrađuju u državne institucije, brišući granice između individualne psihologije i državne politike.

Ovo stapanje lidera i države jasno se ogleda u Putinovoj retorici. U njegovim govorima Rusija se dosledno prikazuje kao opkoljena žrtva koja se suočava sa egzistencijalnim pretnjama koje joj nameću neprijateljske spoljne sile. Lični pogled lidera na svet postao je državna ideologija.

Kremlj je stvorio strogo kontrolisano informaciono okruženje kako bi se zaštitio od psiholoških i moralnih posledica sopstvenog nasilja. Kada se pogled na svet jednog lidera ugradi u državne institucije, on mora biti zaštićen od dokaza koji mu protivreče.

Arentova tvrdi da cilj autoritarne propagande nije samo da ubedi ljude u određenu neistinu, već i da naruši poverenje u samu mogućnost postojanja objektivne istine.

Posledice masakra u Buči kod Kijeva 2022. predstavljaju upečatljiv primer ove strategije. Umesto da ponudi jednu protivnaraciju, Kremlj je istovremeno plasirao desetine međusobno protivrečnih objašnjenja: ubistva se nisu dogodila; žrtve su bili glumci; Ukrajina je inscenirala zločin; zapadne obaveštajne službe su falsifikovale digitalne dokaze.

Stvaranjem dezorijentišućeg informacionog okruženja, režim kod domaće publike podstiče stanje apatije, a u svetu širi neizvesnost, slabeći poverenje u institucije i usitnjavajući javnu raspravu. Građani i spoljne publike tada postaju sve podložniji ruskoj propagandi.

Iz Fromove perspektive, ova ideološka tvrđava funkcioniše kao psihološka odbrana od destabilizujućih stvarnosti. Posmatrati narativ režima samo kao svesne laži znači pogrešno razumeti pojavu. Vremenom granica između strateške manipulacije i iskrenog uverenja počinje da nestaje.

Ova politička obmana takođe se oslanja na sistematsko preokretanje značenja jezika. Upečatljivi primeri uključuju način na koji Kremlj preoblikuje agresiju kao odbranu, prinudu kao nužnost, a okupaciju kao oslobođenje.

Ovaj ideološki preokret oblikuje i Putinovu javnu ulogu. On se uzdiže iz političkog lidera u simboličnog zaštitnika „Ruskog sveta“ – ličnost kojoj je, prema toj predstavi, namenjena uloga da štiti od egzistencijalnog uništenja.

Nakon što je decenijama gradio ovu alternativnu stvarnost, Kremlj je sada njome ograničen. Povlačenje iz Ukrajine zahtevalo bi rušenje narativa na kojima počiva njegov autoritet.

Izazov pred zapadnim donosiocima odluka zato je mnogo dublji od samog pronalaženja diplomatskog rešenja. Oni se suočavaju sa političkim sistemom koji je postao strukturno zavisan od sukoba, psihološki vezan za agresiju i jezički izolovan od stvarnosti.

U ovom trenutku eskalacija više nije samo strateški izbor. Ona je postala deo političke strukture režima; ugrađena je u psihološke mehanizme odbrane njegove vladajuće elite.

Takvi sistemi se ne plaše samo vojnog poraza – oni se plaše povratka same stvarnosti. Za Putina mir je izuzetno opasan ne zato što ugrožava nacionalnu bezbednost Rusije, već zato što ugrožava krhke psihološke i institucionalne temelje na kojima njegov režim počiva.