Azurna obala pod opsadom „Bataljona Monako“: Kako su ukrajinski oligarsi promenili pogled Francuza na izbeglice

Prvu čine desetine hiljada žena, dece i starijih ljudi koji su u Francusku stigli bežeći od rata. Naučili su francuski jezik, pronašli posao ili ga još traže, decu upisali u škole, bore se sa administracijom, visokim kirijama i neizvesnošću oko svog budućeg statusa. Neki danas, posle četiri godine, prvi put dolaze po pakete hrane jer više ne uspevaju da sastave kraj s krajem.

Druga Ukrajina živi svega nekoliko kilometara dalje, iza visokih kapija luksuznih vila na Azurnoj obali i u rezidencijama Monaka. Nju čine milijarderi, oligarsi, bivši ministri, poslanici i poslovni magnati čija se imovina meri milijardama evra.

Te dve Ukrajine nemaju gotovo ništa zajedničko. Ipak, u očima dela francuske javnosti one se sve više stapaju u jednu sliku.

Kada su prve izbeglice stigle u Francusku u proleće 2022. godine, zemlja je reagovala gotovo bez presedana. Evropska unija aktivirala je sistem privremene zaštite, a Francuska otvorila vrata desetinama hiljada ljudi koji su bežali od rata. Organizovani su hitan smeštaj, zdravstvena zaštita, pravo na rad, školovanje dece, novčana pomoć i kursevi francuskog jezika. Hiljade francuskih porodica primile su nepoznate ljude u svoje domove, dok su brojna udruženja preuzela najveći deo svakodnevnog posla oko njihovog zbrinjavanja.

Solidarnost je tada bila gotovo bezrezervna. Danas, posle više od četiri godine rata, vanredni programi pomoći se postepeno gase. Privremeni smeštaji se zatvaraju, a Ukrajinci prelaze u redovan sistem socijalne zaštite. Većina pokušava da izgradi samostalan život, ali mnogi i dalje žive veoma teško.

U prostorijama udruženja AFUCA (Association Franco-Ukrainienne Côte d’Azur), koje je od početka rata postalo glavni oslonac ukrajinskim izbeglicama u regionu Nice, svakodnevno se smenjuju ljudi kojima je potrebna pomoć oko zapošljavanja, produženja boravišnog statusa, pronalaženja stana ili jednostavno – paketa hrane. Neke od žena koje danas čekaju u redu nekada su bile profesorke, inženjerke ili državne službenice u Ukrajini. Danas prihvataju svaki posao koji im omogućava da plate kiriju i prehrane porodicu.

Istovremeno, na drugom kraju Azurne obale odvija se sasvim druga priča. Na parkinzima ispred luksuznih hotela u Monaku poslednjih godina sve češće mogu se videti automobili sa ukrajinskim registarskim tablicama – Bentley, Rolls-Royce, Ferrari, Lamborghini. U marinama su usidrene jahte impresivnih dimenzija, dok se iza visokih zidova skrivaju vile čija se vrednost meri stotinama miliona evra. Tek kada se zagrebe ispod površine tog luksuza, postaje jasno da mnogi njihovi vlasnici pripadaju uskom krugu ukrajinskih milijardera i oligarha koje su ukrajinski mediji još 2022. godine prozvali „Bataljon Monako“.

Između Monaka, Eza, Bolijea i Sen-Žan-Kap-Fera – koji pojedini poznavaoci prilika već godinama u šali nazivaju „Sen-Žan-Kijev-Fera“ zbog velikog broja ukrajinskih milijardera koji tamo poseduju vile – koncentrisao se deo ukrajinske poslovne i političke elite. Rat nije stvorio njihovo prisustvo na Azurnoj obali, ali ga je učinio mnogo vidljivijim.

Među njima je i najbogatiji čovek Ukrajine, Rinat Ahmetov, vlasnik industrijskog konglomerata SCM. On je kupio čuvenu Vilu Cedres, nekadašnje imanje belgijskog kralja Leopolda II na Sen-Žan-Kap-Ferau, za oko 200 miliona evra, što je u to vreme bila jedna od najvećih transakcija na tržištu luksuznih nekretnina na Azurnoj obali. Nekoliko godina kasnije otišao je i korak dalje, kupivši luksuzni apartman u novom monaškom kompleksu Mareterra za čak 471 milion evra, što predstavlja jednu od najvećih pojedinačnih kupovina nekretnina u istoriji Kneževine Monako.

Na Rivijeri borave ili poseduju nekretnine i druga poznata imena ukrajinskog biznisa i politike. Neki su pod istragama ukrajinskog pravosuđa zbog sumnji na korupciju ili finansijske malverzacije, drugi tvrde da iz inostranstva finansijski pomažu odbranu svoje zemlje, dok treći ističu da su Francusku i Monako odabrali mnogo pre početka rata zbog poslovnih interesa. Njihove pojedinačne sudbine razlikuju se, ali ih u javnosti povezuje jedan zajednički imenitelj – demonstracija ogromnog bogatstva u trenutku kada njihova zemlja vodi rat.

Prema svedočenjima ljudi koji godinama prate život ove zajednice na Azurnoj obali, pojedini pripadnici takozvanog „Bataljona Monako“ tokom šopinga u luksuznim buticima Monaka umeju da potroše i do 300.000 evra za samo jedan dan. Takve scene redovno pune stranice francuske i ukrajinske štampe, ostavljajući snažan utisak na javnost.

Francuski mediji poslednjih dana ponovo su otvorili ovu temu nakon napada paket-bombom na ukrajinskog oligarha Vadima Jermolajeva ispred njegove rezidencije u Monaku. Time je izraz „Bataljon Monako“ ponovo dospeo u žižu javnosti.

A zajedno s njim i pitanje koje sve češće postavljaju obični Francuzi. Kako je moguće da jedni Ukrajinci čekaju u redu za humanitarnu pomoć, dok drugi kupuju nekretnine vredne gotovo pola milijarde evra? Kako je moguće da se u isto vreme, na svega dvadesetak kilometara razdaljine, u Nici dele paketi hrane, a u Monaku troše stotine hiljada evra na satove, nakit i garderobu?

Ta pitanja sve češće izlaze iz okvira komentara na društvenim mrežama i postaju deo šire javne rasprave. Jer, kako rat traje, tako se menja i raspoloženje dela francuskog društva. Solidarnost nije nestala, ali više nije bezuslovna. Sve češće se postavlja pitanje koliko dugo država može da finansira vanredne programe pomoći i gde je granica između humanitarne obaveze i trajne socijalne politike.

Problem je, međutim, što se u toj raspravi često briše razlika između nekoliko desetina ekstremno bogatih oligarha i više od četrdeset hiljada običnih ukrajinskih izbeglica koje u Francuskoj pokušavaju da započnu novi život.

Upravo u tome leži najveći paradoks „Bataljona Monako“. Nekolicina ljudi, čije se bogatstvo meri milijardama, svojim načinom života baca senku na hiljade žena koje rade kao negovateljice, čistačice ili konobarice, na decu koja pohađaju francuske škole i na porodice koje još ne znaju da li će sledeće godine imati krov nad glavom.

Tako na Azurnoj obali i dalje žive dve Ukrajine. Samo što račun za život one prve sve češće ispostavlja ona druga.