Kritika studenata ne sme biti proglašavana „izdajom“

Postoji jedna rečenica koja se poslednjih meseci sve češće čuje u Srbiji: „Sada nije trenutak za ta pitanja.“

Nije trenutak da se od studenata traži program. Nije trenutak da se traže odgovori o Kosovu, Evropskoj uniji, ekonomiji ili obrazovanju. Nije trenutak da se analiziraju sporni delovi njihovih dokumenata. Nije trenutak za kritiku. Prvo treba srušiti Vučića, a o svemu ostalom razgovaraćemo kasnije.

Na prvi pogled, to zvuči razumno. U svakoj političkoj borbi postoji iskušenje da se neprijatna pitanja odlože za neka bolja vremena. Potrebno je jedinstvo, kažu. Potrebno je okupiti što širi front. Nije vreme za podele.

Problem nastaje kada se taktički argument pretvori u dogmu. Jer od trenutka kada neko proglasi određenu grupu ili pokret izuzetim od kritike, demokratija počinje da gubi svoj smisao. Ako se pitanja smatraju napadom, ako se sumnja proglašava sabotažom, a kritika izdajom, tada više ne govorimo o slobodnoj javnoj raspravi, već o disciplini mišljenja.

Ništa od ovoga ne znači da studentski protesti nemaju legitimitet ili da njihovi zahtevi nisu opravdani. Naprotiv. Upravo zato što su postali važan društveni i politički faktor, imaju pravo na podršku, ali i obavezu da prihvate isti nivo javnog preispitivanja koji očekuju od drugih.

Danas je dovoljno da postavite pitanje o nekoj odluci studenata ili da ukažete na problematičan deo nekog njihovog dokumenta, pa da budete proglašeni za „Vučićevca“, „režimskog čoveka“ ili „bota“. Argument više nije važan. Važno je ko ga izgovara.

Nekada smo verovali da se ideje procenjuju po svojoj vrednosti. Danas se sve češće procenjuju po tome da li koriste ili štete „našoj strani“. Umesto rasprave o sadržaju, vodimo raspravu o lojalnosti.

Ali pitanja koja moraju da sačekaju danas, najčešće ne dobiju odgovore ni sutra. Ako nije dozvoljeno pitati danas kakvu Srbiju neko želi da gradi, zašto bi to bilo dozvoljeno kada taj neko stekne političku moć? Ako se od građana sada traži poverenje bez odgovora, na osnovu čega će sutra tražiti odgovornost?

Demokratija nije nagrada koja se dobija nakon pobede. Ona je način na koji se do pobede dolazi.

Zato nije antidemokratski tražiti od studenata stavove o važnim društvenim pitanjima. Nije antidemokratski kritikovati memorandum o Kosovu ili bilo koji drugi dokument. Nije antidemokratski ukazivati na greške, nedorečenosti ili kontradikcije.

Naprotiv. Antidemokratski je tvrditi da pitanja nisu dozvoljena. Antidemokratski je stvarati atmosferu u kojoj ljudi ćute jer se plaše etiketa. Antidemokratski je očekivati podršku bez prava na preispitivanje.

Najveća ironija jeste što su mnogi koji danas govore „nije vreme za pitanja“ godinama s pravom zamerali vlasti upravo takvo ponašanje. Kritikovali su odsustvo dijaloga. Kritikovali su proglašavanje neistomišljenika za neprijatelje. Kritikovali su zahteve za bezuslovnom lojalnošću.

Pravo na kritiku ne sme zavisiti od toga koga kritikujemo. Ako isto ponašanje osuđujemo kada dolazi od vlasti, a opravdavamo kada dolazi od onih koje podržavamo, tada ne branimo principe. Branimo svoje političke favorite.

Ako sada prihvatimo iste obrasce samo zato što dolaze sa druge strane političkog spektra, onda problem nikada nije bio u metodama. Problem je bio samo u tome ko ih primenjuje.

Jer onog trenutka kada politički pokret postane imun na kritiku, prestaje da bude samo politički pokret. Postaje predmet vere.

Demokratija ne počinje onda kada svi misle isto. Demokratija počinje onda kada je dozvoljeno izraziti sumnju. Naročito prema onima kojima većina aplaudira.

Vera traži sledbenike.

Demokratija traži građane.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.