Zašto istorija pokazuje da studenti pobeđuju…

Pre gotovo dve i po hiljade godina Platon je napisao nešto što danas zvuči neprijatno savremeno. U svojoj „Državi“ opisao je brod na kojem se posada otima oko kormila. Svi su ubeđeni da baš oni znaju kuda treba ploviti, iako nikada nisu učili pomorstvo. Najglasniji među njima proglašavaju se za kapetane, najspretniji u nagovaranju okupljaju pristalice, a jedini pravi kormilar, čovek koji zaista zna da čita zvezde, vetrove i morske karte, biva proglašen za beskorisnog sanjara.

Platonova poenta nije bila da narod ne vredi. Njegova opomena bila je mnogo ozbiljnija. Smatrao je da većina nije nužno najkompetentnija da upravlja državom, da političke odluke zahtevaju znanje kao što upravljanje brodom zahteva veštog kormilara, te da demokratija lako može da sklizne u vladavinu demagoga koji laskaju masama umesto da im govore istinu.

Da je danas živ, verovatno bi ga fascinirala činjenica da smo njegovu alegoriju uspeli da unapredimo.

Naš brod više nema samo posadu koja se svađa oko kormila. Mi imamo televizijske studije na palubi, analitičare u potpalublju, stručnjake za sve vremenske uslove i navijače svakog kursa plovidbe. Imamo armiju ljudi koji, bez obzira na to da li brod ide prema luci ili prema santi leda, svakog jutra objašnjavaju da je upravo to bio plan. I imamo studente koji stoje po strani, na promaji te iste palube, dok im stariji uporno objašnjavaju da vetar zapravo ne duva.

U Srbiji se već dugo ne vodi rasprava o tome ko zna da upravlja brodom. Raspravljamo ko će glasnije objasniti da je brod zapravo avion, da more nije more i da je kompas neprijateljski instrument stranog porekla. To nije problem jedne vlasti, jedne opozicije ili jedne generacije. To je problem političke kulture koja je tokom decenija naučila da je važnije pobediti u raspravi nego rešiti problem.

Zbog toga se kod nas često dešava nešto paradoksalno:

Kada nestane stručnosti, pojavi se samouverenost.

Kada nestane odgovornosti, pojavi se marketing.

Kada nestanu rezultati, pojavi se objašnjenje zašto rezultati zapravo nisu ni bili potrebni.

Srbija je neobična zemlja. Kod nas se ljudi dele na one koji sve znaju i one koji ih više ne slušaju. Kod nas se često više veruje čoveku koji govori sigurno nego čoveku koji govori tačno. Sigurnost je glasnija od znanja, a znanje je, po prirodi stvari, pomalo stidljivo.

Nekada smo učili decu da postavljaju pitanja. Danas se mnogi ljute kada ih postave. Zato nam škole ponekad liče na čekaonice, univerziteti na tvrđave, a televizije na kafane u kojima svi govore istovremeno i svi su ubeđeni da ih je istorija lično ovlastila da budu u pravu.

Naravno, nije Srbija izuzetak. Cela planeta prolazi kroz krizu poverenja u institucije, znanje i autoritete. Razlika je samo u tome što mi Balkanci svaki globalni problem uspevamo da proživimo malo intenzivnije, glasnije i sa više emocija.

Ali upravo tu počinje zanimljiviji deo priče.

Jer Platon je bio briljantan dijagnostičar, ali ne nužno i najbolji prognostičar. Njegov ideal bio je da mudri upravljaju državom. Problem je što istorija pokazuje da ni mudri nisu uvek mudri kada dođu do vlasti, niti su vlast i mudrost prirodni saveznici. Demokratija je spora, često naporna i ponekad frustrirajuće haotična. Ali ona ima jednu osobinu koju nijedan drugi sistem nije uspeo da nadmaši: sposobnost da se sama ispravlja.

A upravo tu dolazimo do studentskog bunta.

Svaka generacija u Srbiji imala je trenutak kada je neko stariji odmahnuo rukom i rekao: „Ma pusti ih, mladi su.“ Istorija, međutim, pokazuje da su mnoge velike društvene promene i buđenja počinjali upravo od onih koje su smatrali premladima da bi razumeli svet. Na tim istorijskim raskrsnicama, kada bi se društvo umorilo od sopstvenog cinizma, uvek bi odjeknula ona stara, ali uvek nova istina: studenti pobeđuju. Ne zato što imaju gotova politička rešenja, već zato što imaju čistotu namere koju je nemoguće kupiti ili odglumiti.

Studentski protesti nisu važni zato što mladi nužno nude gotove odgovore. Nemaju ih. Nema ih ni vlast, nema ih ni opozicija. Iskreno govoreći, u magli se teturaju i svi oni profesori, analitičari i kolumnisti koji svakodnevno objašnjavaju šta bi trebalo uraditi. Njihov značaj je u nečemu drugom: oni predstavljaju retku pojavu u društvu koje je počelo da se navikava na ravnodušnost.

Kada mladi ljudi izađu i kažu da ih zanimaju pravda, obrazovanje, institucije i budućnost zemlje, to nije znak krize. To je znak da društvo još ima puls. Prava kriza nastupa onda kada nikoga više nije briga. Zemlja ne propada kada se ljudi bune, zemlja propada kada prestanu da se bune.

Postoji jedna opasna navika našeg društva. Mi često od mladih tražimo da budu budućnost zemlje, ali samo pod uslovom da ne diraju sadašnjost. Volimo studente kada polažu ispite, osvajaju medalje i pune statistike uspeha. Malo manje ih volimo kada počnu da postavljaju pitanja. A upravo tada počinju da odrastaju.

Svaka generacija u Srbiji nasledila je neku nedovršenu kuću. Jedni su zidali, drugi rušili, treći krečili fasadu da se pukotine ne vide. I tako već dugo živimo u kući koja spolja izgleda završeno, a iznutra još traži majstore. Studenti nisu ti majstori, ali su možda prvi koji su glasno rekli da zid nije ravan. I to je već nešto.

Jer napredak ne počinje kada se svi slože. Napredak počinje kada neko primeti da nešto nije u redu. Najveći problem Srbije nije što se ljudi ne slažu. Problem bi bio kada bi se jednog dana svi složili da ništa ne može da se promeni. Toga se treba plašiti.

Dok god se mladi raspravljaju o budućnosti zemlje, ova zemlja budućnost ima. Država nije zgrada Vlade, nisu ni stranke, ni političari. Država su ljudi koji veruju da vredi ostati, raditi, učiti, svađati se i popravljati stvari. A takvih, srećom, još ima.

Možda naš brod još nema najboljeg kapetana. Možda se posada i dalje prepire. Možda kompas ponekad pokazuje više politički pravac nego sever. Ali dok se na palubi čuje glas mladih ljudi, postoji nada da brod nije osuđen da luta. Jer narodi ne propadaju kada ostare. Propadaju kada prestanu da odgajaju ljude koji imaju hrabrosti da budu mladi.

A dok takvih ima, postoji nada da će neko jednog dana manje vikati, a više znati; manje obećavati, a više raditi; manje osvajati kormilo, a više učiti kako se upravlja brodom.

I možda tada nećemo postati savršena država, ali ćemo postati ozbiljno društvo. A to je mnogo važnije. Jer brod nije izgubljen onda kada zaluta, izgubljen je tek onda kada na njemu nikoga više ne zanima pravac.

A studente pravac zanima. Zato, studenti pobeđuju!

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.