Kad nauka vređa

Jer, uz novčanike, torbice i rokovnike, kačkete i kecelje, magnete za frižider i priveske za ključeve, spomenute osveštane trakice je moguće kupiti i preko interneta (www.athos.guide/shop). „Preko ovih traka, mnogi su našli čudesna isceljenja. Uglavnom se radi o lečenju od neplodnosti – zahvaljujući trakama, mnogi bračni parovi su spoznali sreću roditeljstva“ stoji na sajtu ove internet-prodavnice, uz upadljivi disklejmer ili potrebu da naglase: „Bitno je da znate da nošenje trake osveštane na Časnom Pojasu nije magijski ritual“. A je li, vaistinu? Postoji i detaljno uputstvo kako se ovaj predmet nosi („Smatra se da bolesnik treba da se opaše ovom osveštanom trakom kao običnim kaišem. Ona se nosi određeni vremenski period, kako preko dana, tako i noću“) i šta se sa njim radi („Jednostavno ga celivate dok se molite Presvetoj Bogorodici“). U opisu na pratećoj knjižici eksplicitno se navode njegove fetiški natprirodne moći: „Po predanju, daje se blagočestivim poklonicima, i čine se mnoga čuda: bolesnici se izbavljaju od bolesti i stradanja, a bezdetni bračni parovi dobijaju decu“. Arhimandrit Jevrem, iguman manastira Vatoped koji je i doneo ovaj pojas u Beograd, dodao je: „Trakom se opasavamo, jer je to u stvari čudotvorni pojas. Koji čini čuda.“ uz prateće navode o ljudima koji su tako ozdravili od lupusa i išijasa.

Dakle, obožava se, ljubi i nosi predmet kojem se pripisuju natprirodne moći, posebno u vezi sa bolešću i zdravljem. Šta je to ako ne – fetiš, odnosno fetišizam? Uzgred, otkriće ili istorija ovog koncepta u nauci (sociologiji i antropologiji) je krajnje zanimljiva. Pojavljuje se u 15. i 16. veku, kada portugalski moreplovci stižu na obale Zapadne Afrike i „fetišima“ nazivaju ritualne predmete, talismane ili amajlije domorodačkog stanovništva. Francuski rani etnograf i akademik Šarl de Bros zatim koristi ovaj termin u svojoj teoriji o poreklu religije iz 1760. godine, i kada se dotični prvi put pojavljuje u nauci. O fetišizmu kao „primitivnoj“ religiji koja prethodi politeizmu i monoteizmu pisao je i sam osnivač sociologije Ogist Kont, baš kao i Hegel pre njega. Termin je ubrzo preuzeo i Karl Marks, pišući o „fetišizmu robe“ u „Kapitalu“ (1867). Za Marksa, u kapitalizmu, ljudi vrednost neke robe doživljavaju kao njeno prirodno svojstvo, a ne kao rezultat ljudskog rada i društvenih odnosa. I, kao što vernici pripisuju natprirodne moći nekom predmetu, kapitalizam ih pripisuje robi ili proizvodima. Najzad, Sigmund Frojd u eseju „Fetišizam“ (1927) uvodi psihološke elemente u analizu fetiša, gde ovaj predmet postaje zamena za odsutni ili potisnuti sadržaj (vezan za strukturu želje). Naprosto, o fetišu i fetišizmu izdašno su pisali i velikani društvene nauke poput Hegela, Konta, Marksa i Frojda. Ili su i oni možda bili – „blokaderi“?

I sad, naučnoj istini za volju, pojam fetišizma iz 18. i 19. veka jeste pomalo anahron i opterećen naslagama kolonijalizma, pa i rasizma. Fetišizam se tada opisivao kao „primitivna“ afrička religija, za razliku od razvijenog ili naprednog monoteizma, odnosno evropskog hrišćanstva. Pa i kao iracionalni Istok ili Orijent nasuprot racionalnom Zapadu, kako je analizirao Edvard Said (1978). S druge strane, već kod Emila Dirkema (1912) nema naslaga kolonijalizma, i fetiš ili totem se ispravno posmatraju kao jedan društveni mehanizam (ritual) u kojem kolektiv projektuje sopstvenu snagu na neki sveti predmet. S tim u vezi, savremena sociologija i antropologija odavno više ne govore u okvirima „primitivnog“ ili „civilizovanog“. I one će mnoge predmete politeističkih ili monoteističkih religija (ali i svakodnevnog života) takođe klasifikovati kao svojevrsne fetiše. Mnogo zanimljivije pitanje tada glasi – a zašto nas to sa fetišizmom toliko vređa? I nisu li i sami hrišćani onoliko bogoradili protivu „idola“, od zlatnog teleta naovamo, a Isus iz Nazareta sproću trgovaca u hramu ili po internet-prodavnicama?

Ako bez podsmeha (ali i lažne učtivosti) upitamo savremenog vernika po čemu se njegova vera razlikuje od šatro „primitivnog“ fetišizma, verovatno će ukazati na teologiju, doktrinu ili složenu intelektualnu arhitekturu svoje verske tradicije. Neće ukazati na plastificiranu ikonicu u novčaniku ili svetu vodu u plastičnoj flašici na polici, iako je njihova operativna logika identična amajliji naroda Joruba ili vrećici indijanskog šamana – pa i onom kartonu Alana Čumaka. Međutim, valja odoleti iskušenju da poštovaoce verskih relikvija tretiramo kao antropološki „prežitak“ – preživele predstavnike iracionalnog načina mišljenja u prosvećenom dobu. Možda mi „nikada nismo bili moderni“, kako je pisao Bruno Latur (1991). Naime, potreba ljudske životinje da fizičkim predmetima pripisuje zaštitno, identitetsko ili transcendentalno značenje nije simptom zaostalosti, već konstanta naše vrste. Ona se čita u bazično magijskom verovanju da predmeti upijaju suštinu osoba sa kojima su bili u dodiru, što važi i za npr. knjigu sa posvetom autora ili ručni sat preminulog oca, isto kao i za Pojas Bogorodice. To nije optužba niti kritika ljudskog praznoverja, već sociološko zapažanje da fizički predmet, potvrđen ritualom i autoritetom, postaje posrednik nevidljive zaštite. Jer fetiši su i sačuvani pramenovi kose voljenih osoba i krstići na lančiću, kao i „srećni“ navijački dresovi, čarape, šolje za kafu, olovke ili majice za ispit. Svi predmeti kojima se pripisuju posebna moć, identitet ili emocionalna zaštita su fetiš naš nasušni.

Navodno uvređeni vernici Srbije, a zapravo prorežimski trbuhozborci koji pokreću novu hajku na Mariju Vasić i ostale, samo ponavljaju logiku kolonijalnog uma. To jest, vređaju se na samu pomisao da njihovo ponašanje liči na ponašanje („primitivnih“) zapadnoafričkih naroda. A zašto, moliću lepo? I nije li to pomalo rasistički? Moje verovanje je prava vera, a njihovo verovanje je sujeverje? Moja relikvija je svetinja, a njihova je amajlija ili fetiš? Moj sveti predmet je suštinski drugačiji od tvog, jednostavno zato što je moj? I to smatranje – a ne čekanje u redu radi celivanja Pojasa Bogorodice – je ono što je odistinski zatucano mišljenje i kvarno ponašanje. Dok savremena nauka ne pravi tu razliku, i zato je ona toliko „uvredljiva“. Sociologija i antropologija „samo“ ukazuju na slepe mrlje ili dvostruke standarde religijskog mišljenja, i zato su opasne. U celom tabloidnom spinu oko „fetišizma“, anatema se baca i na nauku ili ljudsko znanje o društvu i društvenim pojavama. A kada je to nauka (opet) postala uvredljiva? Pa kukamo jer profesori prenose neko znanje učenicima, o jeresi? Da li nas možda vređa i što se Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto? Da ljudi i šimpanze imaju zajedničkog pretka? I da li to spremamo šepurike za lomače za sociološke knjige i veštice? Nisu nauka, sociologija i antropologija uvredile veru. Pre će biti da su verovanja u čudotvorne moći Pojasa i sličnih predmeta uvreda za nauku, pa i zdrav razum.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.