Upotreba svetinja

Tako je bilo (i ostalo) od pamtiveka – od podsaharskih lovaca-sakupljača i američkih „Indijanaca“, preko evropskog srednjeg veka, sve do dan-danas. Uzgred, slično važi i za čekanje u redu radi kupovine karata za pozorišne predstave, muzičke koncerte ili sportske utakmice – i ovo su događaji sa svojim totemima, ritualima i zajednicama.

Baš kao i protesti. I sad, svaki totem određuje ko pripada zajednici, ko stoji izvan nje, i (što je ključno) ko ima autoritet da posreduje između te dve strane. Ali, u rukama države ili crkve koja deluje kao politički akter, ova sociološka funkcija postaje veoma precizan politički instrument. Uostalom, zato su ovaj pojas na aerodromu dočekali i patrijarh i predsednik. Svesno ili ne, čovek koji osam sati stoji u redu da bi se poklonio tkanini od kamilje dlake zato ne iskazuje samo privatnu pobožnost, već stavlja svoje telo u službu demonstracije jedne političke zajednice.

Svaka „svetinja“ poseduje i nešto više od aure svetog ili verskog, a to je ekonomski profana i neretko cinična politička biografija. Da bismo razumeli šta relikvije „rade“ (ne u duhovnom, već društvenom smislu), potrebno je da pođemo od srednjovekovne ekonomije ili pijace, a ne od srednjovekovne crkve. Naime, trgovina relikvijama u srednjem veku bila je jedan od najunosnijih i najdrskijih komercijalnih poduhvata u ljudskoj istoriji.

Od 11. do 13. veka, Zapadna Evropa je postala preplavljena kostima svetaca, ekserima i opiljcima sa Časnog krsta, pa čak i bočicama Hristove krvi i litrama Bogorodičinog mleka – o čemu je sarkastično pisao još Erazmo („Hodočašće radi vere“, 1526), kao i drugi savremenici svesni apsurda celog tog biznisa. U delu „Rasprava o relikvijama“ (1543), Kalvin je precizno nabrojao mnoge (međusobno konkurentne) glave svetog Jovana Krstitelja, prste i druge delove tela apostola, te Hristovu odeću, ubruse, suze, komad ribe koju je jeo, i najmanje osam Hristovih obrezanih kožica rasutih diljem hrišćanskog sveta. Kada je reč o Bogorodici, tu su bile i njene košulje, češljevi, prstenje, papuče i, naravno, razni pojasevi.

Bujanje ovakvih „svetinja“ bila je ekonomska strategija, a ne plod lakovernosti ljudi srednjeg veka. Manastiri i gradovi su se žestoko nadmetali za posedovanje značajnih relikvija, jer su hodočasnici značili prihode od smeštaja, hrane, donacija i suvenira. Ovo je dobro razumela Venecija, najtrgovačkija od svih republika, te je ukrala mošti svetog Marka iz Aleksandrije 828. godine. I, telo ovog evanđeliste ubrzo je trgovačku luku pretvorilo u sveti grad, destinaciju ili brend. Baš kao što je i fabrikovano Torinsko platno ovaj skromni pijemontski grad transformisalo u magnet za turiste, pardon, hodočasnike.

Ponuda je, prirodno, sledila potražnju. Preduzetnički vešto, relikvije su se izdašno proizvodile, krale, falsifikovale i izmišljale. U celini ili u delovima, jedan isti svetac mogao je istovremeno da „boravi“ u desetak različitih crkava u tri kraljevstva. Pljačkanje Carigrada tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. godine preplavilo je zapadna tržišta „spektakularnim“ istočnim relikvijama – od kojih su mnoge bile i spektakularno fabrikovane. Svesna problema, Crkva je povremeno pokušavala da uvede neku regulaciju, pa je Četvrti lateranski sabor (1215) zabranio prodaju relikvija bez papskog odobrenja. Ali džabe, mehanizam verskog turizma i obogaćivanja crkvenih institucija bio je dobro podmazan.

I sad, ono što je srednjovekovna crkva započela, savremena autoritarna država je usavršila. Posebno u postsocijalizmu Rumunije, Mađarske, Rusije i Srbije, što detaljno analizira antropološkinja Ketrin Verderi („Politički život mrtvih tela“, 1999). Relikvija u savremenoj političkoj kulturi ne funkcioniše samo kao predmet privatne vere, već i kao instrument masovne mobilizacije.

U pitanju je nosilac ili totem nacionalističke teologije koji se procesijama („litijama“) prenosi kroz populaciju, i koja zatim treba da se oseća istorijski izabranim i politički poslušnim. Najbolji primer za to bilo je prenošenje moštiju kneza Lazara po Srbiji (i delovima Bosne i Hrvatske) tokom čitavih godinu dana, od Vidovdana (28. juna) 1988. sve do septembra 1989. godine. Ovi posmrtni ostaci iskorišćeni su za kampanju buđenja srpskog nacionalizma predvođenu Slobodanom Miloševićem i kosovskim mitom. Svečana i ritualna turneja skeleta kneza Lazara (stradalog na Kosovu) u trenutku jugoslovenske političke krize imala je da nacrta nove granice Srbije, jer „gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje“. Bila je to upotreba svetinja od strane Srpske pravoslavne crkve kao legitimizacija nacionalističkog projekta – kosti jednog srednjovekovnog kneza mobilišu se kako bi „posvetile“ savremenu politiku etničke ozlojeđenosti i teritorijalnih pretenzija.

A slično je bilo i sa ovim istim Pojasom Presvete Bogorodice, samo u Putinovoj Rusiji 2011. godine. I koji je, navodno, isplela sama Bogorodica – iako o njemu ne postoji nijedan istorijski zapis tokom prvih 400 ili 500 godina hrišćanstva, i čija istinska starost ili autentičnost nikada nije potvrđena naučnim metodama. Ali se zato, iz manastira Vatoped u Grčkoj, povremeno iznosi i nosi u druge pravoslavne zemlje u čisto političke svrhe. Uzgred, u pitanju je i manastir koji je od 2008. bio u centru korupcionaškog skandala oko trgovine zemljištem sa grčkom državom, bogougodno zaradivši stotine miliona evra (zbog čega ministri u Vladi podnose ostavke, a mnogi monasi odlaze na robiju zbog prevare, pronevere i pranja novca).

I sad, kada je na inicijativu patrijarha Kirila i Vladimira Putina dotična relikvija 2011. doneta u Rusiju, stotine hiljada ljudi stajali su satima u redovima kako bi joj odali poštovanje. Tajming je bio nimalo slučajan – turneja Pojasa po gradovima Rusije održana je u periodu značajnih političkih potresa, odnosno neposredno pre masovnih protesta protiv povratka Vladimira Putina na predsedničku funkciju. Crkva, duboko isprepletena sa politikom Kremlja, zgodno je ponudila ritualni spektakl kao svojevrsni kontramiting. Za Putinov režim i propagandu, „pravi ruski narod“ bio je u redovima hodočasnika pognute glave, usklađenih sa nebom i državom – a ne na mrskim protestima protivu autokratije, đavo ih odneo. Zvuči poznato?

Na kraju, ništa od ovoga ne treba shvatiti kao odbacivanje iskrene vere pojedinačnih vernika koji poštuju ove predmete. A posebno ljudi koji su bolesni ili unesrećeni, pa traže personalnu utehu (Pojas Bogorodice spinuje se i kao „lek za neplodnost“ i pomoć nerotkinjama, što je problem druge vrste). Ali, lična vera i njena politička instrumentalizacija nisu međusobno isključive pojave – štaviše, ova druga zavisi od prve. Genijalnost relikvije ili totema kao političke tehnologije upravo je u tome što ona ne može biti podvrgnuta preispitivanju kroz uobičajene mehanizme demokratske kontrole.

Dovesti relikviju u pitanje znači dovesti u pitanje ono što je sveto, a to znači postaviti sebe izvan zajednice koja to sveto definiše (i zato se skepticima ili kritičarima cele gužve poručuje da – napuste Srbiju). Turneja neke relikvije je i svojevrsno istraživanje javnog mnjenja na jeziku koji nutka samo jedan tačan odgovor. I zato, ne zaboravimo da upotreba svetinja oduvek ima i ekonomsku i političku funkciju. Ono što se proizvodi, distribuira, reklamira i konzumira nije (samo) svetinja, već i autoritet i moć vlasti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.