Da je mogla da bira životni poziv, verovatno bi bila konjušar: 100 godina od rođenja Kraljice Elizabete II

Dojučerašnji, činilo se doživotni princ od Velsa, baš kao i njegov pradeda Edvard VII koji je datum vezao za drugu subotu u junu, rođen je inače u novembru, ali kraj proleća je najmanje kišni period u prestonici Ujedinjenog Kraljevstva. Samim tim događaj je zapravo dan suverena koji se prethodnih 70 godina u Velikoj Britaniji i Komonveltu, proslavljao kao rođendan kraljice Elizabete II, iako se i ona sama rodila s početka proleća, 21. aprila 1926, pa smo lament o epohi njene stogodišnjici ostavili za danas.

Elizabeta je preminula u 96. godini 2022. i čini se, da se tzv. Ostrvo i ceo svet, netom ove godine osvestilo da su se konačno posle nje sad uspostavila nova kraljevska lica oličena u prijemu i percepciji posete Čarlsa – Vašingtonu i Kejt Midlton, Rimu. Skup sadašnjeg novog kralja i snaje – buduće supruge prestolonaslednice u srazu sa Elizabetinim ikoničnim nasleđem, čini se naizgled dostojan sećanju na utisak koji je ona sobom nosila. Svugde u normalnom svetu, sem možda kod nas, pošto na kontinuitetu mi živimo svoje magnovenje svakodnevne pobune protiv poretka stvari kakvim jesu.

U navedenom smislu Elizabeta je onda nama jedino uporediva sa Titom kao simbolička personifikacija jednog boljeg vremena i lepšeg analognog života. Kada bi u kakvoj limitiranoj hronici i mogućnosti, istoriju 20. veka morali da opišemo kroz samo jednu ličnosti, bila bi to njena biografija.

Premisa o Elizabeti polazi od trivije da u tzv. primogenituri (zakonu o nasleđivanju trona), njoj uopšte nije bilo suđeno da postane kraljica. Stariji gledaoci koji pamte seriju „Velo Misto“, možda će se setiti epizode u kojoj novi tadašnji britanski kralj Edvard VIII letuje u Dalmaciji. Međutim, kako mu je na tom proputovanju društvo pravila buduća supruga, američka građanka i dvostruka raspuštenica Valis Simpson, u tih nepunih godinu dana 1936. od stupanja na presto, usled takve konstitutivne krize, morao je da abdicira.

Njegov mlađi brat Džordž VI postaje novi kralj, a Margareta, Elizabetina mlađa sestra, dečijom naivnom pronicljivošću suočiće je sažaljenjem u svesti da će jednog dana i ona sama morati postati kraljica. Čitaoci Đorđa pamte kao Kolina Firta iz filma „Kraljev govor“, u dramatičnoj ali kratkoj eri njegove vladavine tokom Drugog svetskog rata. Sama Elizabeta kao tinejdžerka od 1939. do 1944. proći će kroz formativni period u kome će kraj rata dočekati kao automehaničarka rezervnog sastava britanske armije.

I upoznati svog budućeg muža Filipa Mauntbatena, s njim venačati već 1947. u svojoj 21. godini. Kada je kralj Džorž 1952, preminuo u 57. godini, Elizabeta zatečena na safariju u Keniji, sa 25 godina postaje nova britanska kraljica. NJena vladavina dugovečnosti, njen profil ličnosti i društveni legat u istorijskom jednačenju kompletne povijesti stoje jedino sa istoimenom viktorijanskom erom njene prababe kraljice Viktorije.

U meri u kojoj je Ujedinjeno Kraljevstvo bila imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi, Elizabeta je bezbrojnim pređenim nautičkim miljama i hiljadama susreta, održala novouspostavljeni Komonelt svih njenih prekomorskih teritorija i otkako je Indija stekla nezavisnost. Pa da se opet vratimo na Josipa Broza i Jugoslaviju, u tome, idejom i realizacijom Pokreta nesvrstanih, on lično i samo je SFRJ skraćenicama UK ili GB mogla parirati. Kada smo već tu, da na trenutak zastanemo u digresiji.
Elizabeta je posetila jednu, prvu tzv. komunističku, našu zemlju, kada je 1972, sa Filipom i kćerkom princezom Anom došla u Beograd, zasadila drvo u Parku prijateljstva, popela se na Avalu, noćila u danas porušenom hotelu Jugoslavija, potom otputovala u Đakovo, Dubrovnik, Zagreb, Pulu i na Brione.

Postoji ta čuvena anegdota da joj se Tito požalio na kreketanje žaba u Topčideru oko Belog dvora, ali Elizabeta je zapravo bila devojka sa sela i žena duha, donoseći (mu) spokoj da uprkos kraljevskom protokolu ne živi snobovske distrakcije. Da je mogla da bira životni poziv, verovatno bi bila konjušar, jer je sate i noći provodila u štalama, fizičkom konstitucijom rođena da postane džokej, svojim danima na hipodromima i trkama. Konji su bili njena najveća pasija i jedina psihoterapija.

Elizabeta je utočište pronalazila u rutini svakodnevice, na odmoru u Balmoralu u Škotskoj, jer kraljica radi ono što mora, ona je jedina osoba na svetu čiji se posao i život ne mogu razdvojiti. Služba jeste nasledna, ali je viceversa naklonost zasluga. Od prapočetka kada je, kako kaže njen biograf Sali Bedel Smit, bila prazan list papira, kraljica je postala Roršahov test za prijatelje i podanike. Ona je bila pronicljiva i neizveštačena, emancipovala je monarhiju upravljajući promenom i smanjujući pritisak tradicije. Imala je izvanredni fokus ali i ogromnu znatiželju. Bivala je prijemčiva unatoč protokolu iako je njena aura proizvodila svojevrsni utisak vakuuma.

Duhovita, neformalna i praktična, oličena u anegdotama kada je glumicu Prunelu Skejls, koja je igrala u drami i seriji „A Question od Attribution“, zapitala da li očekuje uzvratni naklon ili kada bi umela da pljune na vakuumsku kuku za sto, ne bi li zakačila svoju neodvojivu tašnu. Iako zapravo izdvojena i osuđena na doživotnu usamljenost položaja. U njenim čuvenim zvaničnim portretima od Aninjonija i Hiliarda do Frojda mlađeg i Eni Lebovic očitovao se taj njen svojevrsni stoicizam kao patern.

Politički i povjesno, period njene vladavine najbolje prikazuje predstava Audijencija – Pitera Morgana, koja se 2013-15, igrala u Gilgud teatru na Vest Endu sa Helen Miren u glavnoj ulozi i Kristin Skot Tomas u alternaciji. Siže priče su njeni svakonedeljni susreti sa svih 12 premijera tokom njene ere. Od posleratnog vremena čaja i maslaca na bonove, između katastrofe hladnog rata i predstojećeg zlatnog doba, do ekonomske krize rudarskih štrajkova i severnoirske pobune u ’70. Od pet decenija, od nje starijeg Vinstona Čerčila i Entoni Idna do Tonija Blera i Dejvida Kamerona koji se nisu ni rodili kada je krunisana.

Do kraja života biće ih još troje, od kojih dve žene, Tereza Mej i Liz Tras, čiji će najkraći mandat od 50 dana, ostati upamćen samo po smrti kraljice, a koja je čak 101 godinu bila mlađa od Čerčila. U tom međuperiodu sedam decenija, najistaknutiji je period dvovlašća sa Margaret Tačer tokom osamdesetih. Kraljica između Čelične lejdi i tzv. Engleske ruže i medijskog suvladara lejdi Di. Sa jedne strane Elizabeta i Tačerka su politički i emancipovali tradicionalnu Englesku i britansku ekonomiju.

Kraljica se od svojih prvih dana stupanja na presto, svakodnevno brifingovala depešama iz čuvenih kutija koje je doživljavala kao svoj domaći zadatak, ali se nikad ni savetodavnošću nije umešala u izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Sem što je samoinicijativno pristala da plaća porez. Kako su svedočili njeni savetnici, kraljica je bila san svakog birokrate, njen fatum su jedino bile jutarnje novine koje je sve redom čitala naizust. S druge strane ona je sama bila medij od paralelnog utiska cveta mladosti ili aristokratskih trivijalnosti do simbola nacije u analogno – digitalnoj tranziciji radija preko televizije do interneta. Od rata u Argentini do rata u Avganistanu.

I nije bila naivna niti tašta, videla je dalje od svog veka, ali je njen zazor od konfrontacije, javna pristojnost i privatno povlađivanje porodičnoj autonomiji generisao sopstveni „Annus Horribilis“, lična teška vremena kako ih je krstila u obraćanju naciji. Dekadencija i emotivna frivolnost sestre Margarete, sinova Čarlsa i Endrjua, njihovih snaja Dajane i Fergi, kćerke Ane, postali su medijski ventil Fleet streeta i Roberta Mardoka kralja ostrvskih tabloida. Verovatno ili verodostojnije to bolje odslikavaju biografije princa Čarsa, kao pretendenta na presto, zatočenika ceremonije i zanemarenu ličnost. Nego film „Kraljica“ (2006) za koju je Helen Miren dobila Oskara za glavnu žensku ulogu Elizabete i koji kraljica po sopstvenom priznanju nikad nije pogledala. Postfestum igrano ostvarenje o tragičnoj smrti Dajane Spenser, bez kontekstualizacije njene manipulativnosti, i ne samo omiljenosti i zavodljivosti.

Prema večitim istraživanjima o popularnosti monarhije, republikanstvo je ezoterija u Britaniji i to je bio njen rezultat kao ličnosti – institucije i prilagođavanja datim okolnostima, u kojima je drugima davala odrešene ruke. Nasuprot tome od Hruščova do Jeljcina i pada Berlinskog zida, od De Gola do Pompidua i Destena na britanskom putu u Evropsku ekonomsku zajednicu, nažalost i nazad, od Rodezije i južnoafričkog aparthejda do slobodnog Mandele i inicijalnih osam do današnjih 56 zemalja Komonvelta, uključiv i 15 država poput Kanade, Australije, Novog Zelanda, Jamajke u kojima je bila suveren, sve do „Bože sačuvaj kraljicu“ grupe Queen ili Seks Pistolsa, Elizabeta je bila istovremeni britanski matrijarh i globalna pop ikona našeg vremena.

A da bi priču o stogodišnjici rođenja, na kraju za šećerili vremenskim kontekstom, njena najpoznatija vršnjakinja je Merilin Montro. Potom i spisateljica Harper Li ili trubač Majls Dejvis, odnosno Radmila Savićević i Pavle Vuisić ili baš ako hoćete Boško Buha i Sirogojno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.