Miloš Živković

Kako odmiče varljivo leto '26, pisac ovih smrtno neozbiljnih redova sve se više nosi mišlju da, makar pod stare dane, makar u pelenama za odrasle i guzova punih supozitorija, upiše neki od fakulteta crkvenog Univerziteta Sveti Sava. I to odmah po osnivanju.

Razlog prvi: Kućerda u kojoj se nalazi restoran 27 nekoć je bila vlasništvo Milana Stojadinovića, omiljenog ministra finansija Baje Patka Pašića i nestašnog mu sina Baje Malog Pašića. Sa obojicom je Stojadinović, postavljajući temelje radikalskog zlehudog carstva što seže do današnjih dana, učestvovao u brojnim korupcionaškim aferama. Stojadinović nikada nije krivično odgovarao za afere oko obveznica za ratnu štetu, nabavke i remonta železničke opreme, Blerovih i Krojgerovih zajmova. Baveći se politikom, postao je jedan od najbogatijih ljudi tadašnje Jugoslavije, prestigavši i svog gurua Baju Patka Pašića. Postavši predsednik vlade 1935. godine, Stojadinović udaljava državu od tradicionalnih prijatelja Francuske i Čehoslovačke, te se, fasciniran Hitlerom i Musolinijem, okreće Nemačkoj i Italiji.

Iliti kako smo od Marićevića jaruge, zabiti u kojoj je Karađorđe izabran za vođu i započeto stvaranje moderne srpske države, dospeli do mesta na kom se danas nalazimo, nazovimo ga odmilja - Marićevića kaljuga. Naša bi verzija ofucane krilatice preko trnja do zvezda (per aspera ad astra), stoga, mogla i da glasi - preko jaruge do kaljuge (per valle ad paludem). Uz napomenu da su i jaruge i kaljuge - tokom kretanja perverznom trajektorijom građenja srpske države, koju nikad ne izgradismo na zdravim temeljima - za odabrane bivale rajski vrtovi. Odabranih je odvajkada, bogu hvala, bilo koliko nećete, nećemo se poimence baviti negdašnjim odabranima, ali ovim današnjima bogme hoćemo.

Nesputanim naprednjačkim sivim masama pošlo je za rukom nešto što ne bi uspelo Rableu, Montipajtonovcima, tvorcima Alana Forda i Žiki Obretkoviću zajedno, a to je da pojam ustaša postane - kompliment. Jer, kad samo pomislim ko su naše ustaše, i šta sve stoički godinama podnose, meni, pravo da vam kažem, dođe da im se duboko naklonim, te da im poželim dobro zdravlje i da nastave da rade to što rade.

Vozim u gluvo doba noći sa aerodroma ka Gazeli, te posmatram kako su na svakom božjem kilometru puta natakarili putokaščine za zlokobni Belgrade Waterfront (ne damo ćirilicu!), što sitno odbrojavaju koliko je još preostalo do neželjene destinacije. Ej, na svakom božjem kilometru puta!