Ko ode na Ekspo, taj je ćaci!

U prvi mah pomislih da sam zapao u delirijum i da haluciniram, a odmah potom pomislih i kako bi bilo pošteno da su u suprotnom pravcu, za nas koji nismo ljubitelji neželjene destinacije, posadili kontraputokaze što odbrojavaju unazad, to jest koliko smo daleko zbrisali od urbanističkog remek-nedela. Na koncu pomislih i kolike smo mi budaletine kada su uspeli da nam jedan običan, privatni, kulovsko-kičerski, građevinski projekat podvale kao stvar od nacionalnog značaja. Ne vidim zašto, recimo, i naselje Braće Jerković ne bi dobilo svoje putokaze na svakom kilometru auto-puta. Pravda za naselje Braće Jerković! Ionako će, uzmemo li u obzir našu nadarenost za rastakanje, već za deset, petnaest godina, naselje Belgrade Waterfront izgledati kao naselje Braće Jerković, ako ne i gore od naselja Braće Jerković.
Nakon što pomislih sve što pomislih (a bolje da ne pomislih), prisetih se da imam određeni broj prijatelja ili poznanika koji kliču da su žestoki protivnici ovog režima, ali redovno ili manje redovno posećuju naselje Belgrade Waterfront i njegove cirkuske atrakcije.

To me, pak, neodoljivo podseti na našu, i ne samo našu, sklonost da ljutito grakćemo kako hoće da nas čipuju, zaprašuju, vakcinišu i hipnotišu dok, istovremeno, zastrašujući broj sati dnevno ne skidamo pogled sa ekrana mobilnih telefona ili blenemo u reklame i bilborde. Uostalom, ljudi iz vrha vlasti, samozvani čuvari naše tradicije, i te kako znaju da se pohvale kako je kuletina u pomenutom naselju najveći bilbord na Balkanu, izem ti Balkan, njegove bilborde i njegove čuvare tradicije. Baš kao što i uspaljeni navijači žestoko brane srpstvo odeveni, od patike do kapuljače, u korporativne rite istaknutih nacista Adolfa i Rudolfa Daslera. Nikada ih nisam video u čakširama, košuljama, jelecima, gunjevima i opancima. U mantijama već jesam. O tome sam i pisao, ponavljam se, skačem sebi u usta, ali bolje da skačem sebi nego nekom drugom u usta.

Činimo, dakle, to što činimo, udesimo se, dohvatimo decu za ručice, pozovemo prijatelje ili rodbinu, i odemo da se šepurimo i afektiramo po Sava promenadi, šopingujemo u Galeriji, krkamo i kurčimo se po tobože mondenskim restoranima razasutim po luksuznoj faveli jebački nazvanoj Belgrade Waterfront. I onda su nam za stanje u društvu krivi iluminati, ustaše, komunisti, 5G mreža, Picula, Zapad, Istok, papa ovaj, papa onaj. Kad već pomenuh papu ovog i papu onog, moram priznati da dugo već nisam čuo kako Vatikan podriva temelje naše pravoslavne džamahirije, što mi, moram i to priznati, unosi dodatni nemir u moj uobičajeni unutrašnji nemir.

Sve u svemu, rekao bih da, kao narod, vrlo tanko stojimo po pitanju kulture opiranja. Kultura opiranja nije isto što i pobuna, ali neretko može biti delom pobune, te pokazatelj zrelosti pojedinca, naroda, pa i ljudske rase. Kultura opiranja je, prosto rečeno, opiranje većem ili manjem zlu. Ne baš prosto rečeno, to je mentalna sposobnost da vidimo smisao u tome da se odupremo porivu da bacimo stare gume u reku (zato što je tako lakše i zato što će neko drugi počistiti za nama), da slažemo čim zinemo, zamenjujemo teze, povredimo bližnjeg svog, gledamo televiziju Pink, verujemo vladi i vladama, prošetamo po Beogradu na vodi, parkiramo na pešačkim stazama, klikćemo na vesti o neprestanim saobraćajnim nesrećama izvesnog folk-morona, i tako dalje, i tome slično. To je, dakle, najprostije rečeno, odricanje od banalnih zadovoljstava sopstvene guzice, a u korist uže ili šire zajednice. Najviše volim kada mi ovi ili oni izrecituju parolu – nije teško biti fin. K…c nije, što se da videti i iz ove moje rečenice.

Stoga, budete li odjurili na Ekspo čim ga sociopate budu otvorile, i to kako biste samo videli leteći automobil i leteći dildo ili kako biste se samo uslikali sa Džekijem Čenom ili hologramom Čaka Norisa, znajte da nismo zaslužili da nam bude bolje no što nam je sad. Jerbo to samo, pomnoženo sa hiljadu ili sa milion, prestaje da bude samo i postaje – Srbija. Prerija puna sebičnih i prepredenih hijena koje bi da svoj porše kajen samo parkiraju posred šetališta dok samo popiju kafu i samo pošmrču kokain na obližnjem splavu, ali i nesnađene raje koja to hoće ili neće da trpi. Hoće ili neće – pitanje je sad!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.