Tamara Đorđević

Na društvenim mrežama sloboda govora traje tačno do trenutka kad postavite pogrešno pitanje. Danas, kad vidite hiljade lajkova i tek nekoliko komentara, budite sigurni da ne gledate mišljenje naroda, već pažljivo režiranu predstavu.

Pisala sam o panici, o spinovima, o poslednjim džokerima i Markotiku. O strahu kao plodnom tlu. Ali, nisam rekla sve. Slagala sam vas u prošloj kolumni. Lažem vas, i to javno. Bezočno. Svesno. I bez mnogo griže savesti, osim što me noću probudi pesma "Lažljiva" u glavi i Vlado Georgiev mi u snu drži TED Talk o geopolitičkoj realnosti i obliku planete.

Razvaljuje me kontratransfer ovih dana. (Ako ne znate šta je to, pitajte Damjanca, on smatra da neki psiholozi ne razumeju taj pojam. Jer, kada filozof nauči neki psihološki pojam, to je kao da je otkrio novi kontinent - očigledno uzbuđen, ali potpuno zbunjen, pa počne brzo da ga redefiniše samo da bi dokazao da svi ostali nisu shvatili.)

Studenti počinju da dobijaju ozbiljnu prednost u ovoj trci. Dok se mi bavimo tričarijama, letećim jajima, jedenjem nara i rečitosti Ane Brnabić, studenti nas podučavaju medijskim spinovima.

Kako tumačimo dešavanja oko nas? Da li smatramo da je dekanka iz Niša zadobila "povredicu nožićem" ili je nad funkcionerima u Nišu sprovedeno "brutalno nasilje" jajima, tim smrtonosnim projektilima iz domaće radinosti? Naša kognitivna pristrasnost oblikovaće percepciju ovih događaja, isto kao što oblikuje sve što čujemo, vidimo i (ne) razumemo.

Zaboravljeni od strane civilizovanog sveta. Gurnuti u senku, prepušteni ćudima jednog Ćacija koji nas doživljava kao ličnu imovinu, poligon za svoje igre moći. Narod zlostavljan na svim nivoima - fizički, psihički, emocionalno, materijalno. Sistematski ponižavani, osiromašeni, izloženi svakodnevnoj represiji. Uzeo nam je skoro sve. Skoro.

Da preživi. Za početak. A posle ćemo videti. Sigmunde Frojde, i to sam ti rešila.

Mišo, je l' ima neka da nije seda? Majka me ne prepoznaje. Toliko sam zabrinut. Sve sam im dao, a oni ovako postupaju prema meni. Pišu one jezive transparente i crtaju one odvratne karikature. Ja to nisam zaslužio, Mišo! Pravio sam im najdeblje kifle. Deblje i od onih koje su pravili prethodni i budući.

Sa svojom istraživačkom partnerkom, Stivom, sedim u svom istraživačkom centru sveta. Planiramo da sprovedemo psihološku analizu sadržaja. Ovoga puta, pažnju nam je privukla tema digitalne eksploatacije. Oblast - psihoterapija. Prvo istraživačko pitanje - gde se nalazi granica između profesionalne etike i digitalne eksploatacije i ko tu granicu određuje? Dok ne stignu jasne smernice sa vrha struke, svima nam je dozvoljeno sve. Ili skoro sve.

"Da izvedem kobre i da ih razbacamo sve? Ne bi trebalo šest, sedam sekundi." Šest dana je bilo potrebno čuvarima da postanu monstrumi, videli smo u Stenfordovom eksperimentu. Koliko je godina vladavine potrebno da čovek postane monstrum? "Dete je vlasništvo države do svog punoletstva. Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu. Nećete da radite? Ima ko hoće, ima drugih profesora."

Posmatrajući loše izrežiranu predstavu za prosvetare koja se odvijala između Vučića i Vučevića koji su tumačili uloge "dobrog i lošeg policajca", setila sam se čuvenog i zloglasnog Zimbardovog eksperimenta na Stenfordu koji se desio 1971. godine. Ovaj eksperiment, u kojem su obični ljudi nasumično podeljeni na "čuvare" i "zatvorenike", pokazao je koliko brzo moć može iskvariti čoveka i koliko su sistemi u kojima je vlast neograničena opasni.

Dam Mil Pur Mok

Višemilionski pregledi video snimaka koji kruže internetom sa hidrauličnom presom koja melje i uništava različite predmete pokazuju opsednutost ljudi ovom fascinantnom mašinom. Postavlja se pitanje psihološke pozadine posmatranja ovog fenomena, jer važno je znati zašto neko troši svoje dragoceno vreme, pasivno posmatrajući hidrauličnu presu kako drobi gumene bombone, voće i povrće, predmete od stakla...

Kada mi postane dosadno u životu i poželim malo adrenalina, imam običaj da se vozim gradskim prevozom, kako bih osetila šta znači živeti život "na ivici". Rizik je moje drugo ime. Lažem, nemam saobraćajnu dozvolu, ali lepše zvuči ovako.

Ako su vas ubedili u to da je vaše mišljenje važno, postoji veliki rizik da njime zasipate druge u velikoj meri, bilo da vam je neko to tražio ili ne.